Osam soba naše slobode

– Čovek se uči dok je živ, kaže moja baba. Čim je vidim, reći ću joj da je u pravu

Moja mama pojede sve ono što tata i ja nećemo, i onda se čudi što ne može ništa da obuče – upozorila ju je Marija.

Da nam se nije desila Vešernica, mi ne bismo naučili kako se traga za lepotom. Mislim da je to mnogo važno znati, da je to možda najvažnije znanje koje treba naučiti…

Posle završetka razgovora s mamom Ogi je još dugo ostao pod pokrivačem, toliko dugo da smo mislili da je zaspao.

– Nisam zaspao, nisam! Čuvao sam mamin glas…

Manje-više bilo bi to sve iz našeg prvog dana u Vešernici. Čekali su nas sledeći, da nas promene i pretvore u ovo što smo danas.

Ona neće postati tvoja sve dok je sam ne urediš, rekao mi je. I to je bilo tačno, tek kad sam sve sredio kako ja hoću, tek tad sam počeo da govorim „moja soba“. Tako smo isto i mi sada ovu Vešernicu pretvorili u Našu Vešernicu (vidi Rečnik na kraju)! Kapirate? Sa velikim početnim slovima, kao ime i prezime. Kapirate?

– Ja sam jedno već otvorila za Ogijeve pahuljice, to nam je dosta – napomenula je Lina.

Ušli smo. Sami, bez mama i tata i ostalih odraslih. Niko nije znao da li ćemo ostati samo jedan dan, ili zauvek.