Hronika nastranosti

U slobodnom tumačenju (ali i u skrupuloznom oslanjanju na zatvorsku istoriju braće Burekat), novi aksiom mogao bi da glasi: oni koji žele da prežive ne smeju se okretati budućnosti; ona im, halapljivo gutajući centimetre i kilograme, otima sam život. Spas, prema tome, nije u nadi, kao i uvek nepouzdanoj, već u sećanju – kao i prošlost sigurnom i neizmenljivom.

Princa Grigorija Aleksandroviča Potemkina enciklopedije opisuju kao državnika i vojskovođu koji je za Rusiju osvojio Krim i njenom armijom komandovao u ratu protiv Turske od 1787. do 1791. godine.

Savremenici su ga, ipak, više upamtili kao miljenika carice Katarine Druge, a potomci po tome što je istu caricu, tokom njene posete zabačenoj provinciji, obmanuo tako što je na drvenoj ogradi naslikao uzorne kuće koje su izdaleka, s puta, izgledale kao prave.

Otada se kulise iza kojih ništa ne stoji i, uopšte, sve što se predstavlja lepšim nego što jeste u stvarnosti nazivaju Potemkinovo selo.

Direktoru najstarije novinske kuće na Balkanu nije smetala uslužnost potčinjenih jer – za razliku od staromodnih liftova – u statusnom nije bilo ogledala. U čemu će se u tom slučaju ogledati tako važna ličnost ako ne u licima poniznih službenika?

Ako bi ponekad osmotrio i svet oko sebe, pogled mu je bio uperen ili u daleke horizonte, visoko iznad glava najbližih doglavnika, ili znatno niže – u zadivljene poglede poniznog i odanog naroda.

Čineći sve u nameri da preduprede promene, autoritarni vladari otkrili su da vlast i moć ne shvataju kao instrumente koji su im samo privremeno povereni. Oni su, naprotiv, uvereni kako im i jedno i drugo pripada večno

Pošto, zbog sopstvenoga ugleda, nije mogao da povuče naredbu da na dočeku mora biti celokupan živalj, ili, kako se to ponekad kaže, svi „od kolevke pa do groba“, obznanio je, posebnom zakonskom odredbom (takozvanim lex specialisom), da se u stanovništvo države ubrajaju jedino oni koji su popisani na dočeku.

Grubo narušavajući mir potčinjenih službenika Veliki Vođa je od njih zatražio da mu – na povratku sa dalekih putovanja – na dočeku obezbede prisustvo velikog broja građana. Ili, još određenije, celokupnog stanovništva.

Samo jedna, ali izvesna uteha: crtanje na vodi ne ostavlja nikakve tragove.

gotovo da nema državnika koji nije koristio maske, kretnje tela i ritmičke gestove kako bi odigrao različite uloge, ne ostavljajući o njima, pri tome, nikakav trag.

Da zakon ne pravi nikakvu razliku između vernika i ateista dokazuje, uostalom, slučaj službenika iz Peškopeje koji je upućen u logor samo zbog toga što je odbio da pije u zdravlje Envera Hodže. Njegova krivica podvedena je pod pedeset peti član krivičnog zakonika, kojim se kažnjava „fašistička, antidemokratska, verska, huškačka i antisocijalistička propaganda“. Pošto je pomenutom službeniku kao olakšavajuća okolnost prihvaćena odbrana da zbog oštećene jetre ne pije, kažnjen je najmanjom mogućom kaznom – tri godine robije. Njegov slučaj je, dakle, svrstan u lakše, za koje se, prema odredbama istoga člana, izriču kazne od tri do sedam godina robije. Za „teža dela“ iz istog člana sledi i više od deset godina zatvora, pa čak i smrtna kazna. Za pokušaj bekstva preko granice predviđena je takođe stroga odmazda. Prema članu četrdeset sedam, za takvo nedelo izriče se kazna od najmanje deset godina robije, a često i smrtna kazna.