Blago cara Radovana

Србин има природну тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и најзад прогласи светитељима своје цркве.

Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека, он упрља своју душу.

Ми смо истински добри само кад смо истински срећни.

Над светом лежи досада као дебело море над земљином кором. Толико је досада неизмерна на земљи, да човек увек тражи неког да га разоноди. Да види човека, макар ког! Да говори, макар с ким! И да разговара, ма о чему! И да иду, ма куда

А сад шта ми служи мој штит. Не могу се њим одбранити, пошто се моја битка бије у мени.“

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Треба волети човечанство само због неколико великих људи које дадне с времена на време.

, најзад, да ту срећу сам улепшава својим мислима, и проширује својом екстазом. Мислим чак да треба и многе своје среће намерно ­измишљати. Уображавати их; сликати их на песку или по зидовима; певати им, и разговарати о њима с камењем по путу.

Што успемо нашом памећу, покваримо нашом ћуди, а што успемо нашом добротом, упропастимо нашим пороцима; и, најзад, што постигнемо својом мудрошћу, изгубимо нашим темпераментом.

Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично и слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило; и само лудаци су слободни.