Američka tragedija

je bio jedan od onih zanimljivih jedinki koje gledaju na sebe kao na nešto posebno – nikad on nije bio potpuno i nerazlučivo spojen sa porodicom čiji je član, nikad nije osećao ma kakve dublje obaveze prema onima koji su bili odgovorni za njegov dolazak na svet. Naprotiv, bio je sklon da

„Zadovoljstva i brige ovoga sveta drže mnoge u okovima, ali kad ih zadesi žalost, onda će nešto od ovog semena uhvatiti korena.“

na njenom je licu, kao i uvek tih dana, bio onaj postojan, a ipak brigom obeležen izraz – nešto između vere koja uzdiže i sumnje koja muči.

Jer potreba za razmišljanjem bila je otklonjena savetom, zakonom ili „otkrovenjem“

Tragedija koju nam Drajzer pripoveda ne ogleda se u greškama i pogrešnim potezima koje Klajd Grifits, odnosno mi kao ljudska bića činimo, već u neizbežnosti neslobode svojstvene ambiciji – toj tako američkoj vrlini.

Ambicija nije samo želja za onim što drugi poseduju; to je želja za onim što drugi imaju jer oni to imaju, što je društveno najprihvatljiviji i najpodsticaniji oblik sujete, neka vrsta virusa koji hara modernim društvom.

Kad je pojedinac autentičan, njegova povest može imati smisla za druge.

„Moj štit i moj oklop.“ „Moja svetlost i moja snaga.“ „O, Gospode, ti si moja snaga i moj spas. U tebe ću se uzdati.“ Zatim je opet obrisala oči i dodala: „O, Gospode, ja verujem. Pomozi mi u mom neverovanju.“

obeleženi nečim naročitim – glupošću ili grubošću duše ili tela, ili sa izvesnim nedostatkom ukusa i okretnosti ili smelosti, što ih je, izgledalo je, sve do jednog obeležavalo kao pripadnike onog sveta podzemlja koji je to popodne video.

njemu potpuno isto kao prema meni