Poslednja stanica Aušvic

„Hoće li ikad platiti za to?“, zapita se jedan od prisutnih nakon duge tišine.

„Ovo nikad ne može da se naplati“, reče Hans. „Možemo samo da uništimo sav esesovski ološ.“

„Mislite da je odgovornost samo na SS-u ili na partiji?“, upita Kabeli. „Šta je s ostatkom naroda? Jesu li svi anđeli?“

„Sigurno da nisu“, priznade Hans. „Ceo nemački narod je odgovoran. Sad gube rat i odreći će se vođa, ali da su pobedili, niko ne bi pitao Firera kojim sredstvima se služio i šta se desilo sa svim komunistima i Jevrejima.“

Tamo, na drugom prozoru, stajala je ona, njegova devojka. Nasmešio se. Naravno da je bila lepa. Uvek će mu biti podjednako lepa, s kosom ili obrijane glave. I kad bi je ponovo posedovao, bila bi mu ista bez obzira na to koliko su je zlostavljali.

„Biti sam je bezvredno,

a skupa smo jedno.“

Znamo i da za nas postoji samo jedan kraj, samo jedan način da se oslobodimo ovog pakla okovanog žicom: smrt.

Nije mu ostalo mnogo nade. Vizija se pretvarala u stvarnost. Bilo mu je čudno to što se život nastavlja, što se Zemlja i dalje okreće. Uvek mislimo da smo mi i naši bližnji u središtu svemira. A svemiru je svejedno da li smo srećni ili umiremo kao pseta u snegu.

logoru smo videli da oni čiji su životi imali religijsku potku (ovo shvatam u najširem mogućem smislu, i kao privrženost nekom političkom sistemu ili humanističkom pogledu na svet) najbrže su se oporavljali od početnog stupora. Stoga nije slučajno to što su se pobožni hrišćani i njihovi antipodi u psihološkom smislu, komunisti, najbolje držali u logoru i čak uspevali da ostvare neki oblik antifašističkog organizovanja.

, u logoru je razmimoilaženje bilo tako veliko, postojala je tolika udaljenost između misli i emocija, da više i nije bila reč o mešavini. Ta podeljenost je bila tako snažna da su u svakoj osobi živele dve svesti, jedna znajuća i jedna nadajuća, koje su se zasebno kretale i nisu imale praktično nikakav uticaj jedna na drugu.

Osim u pojedinačnim pretnjama, SS nikad nije priznavao da je njegova svrha istrebljenje. Podmetane glasine širile su se punim logorom poput smirujućeg otrova, hraneći iracionalne iluzije i odvraćajući logoraše od aktivnog otpora.

smrt postane neminovnost, napetost postaje tako nepodnošljiva da čovek žudi za smrću kao jedinim načinom da se te napetosti oslobodi.

Dostojevskog, koje je nam je opisao u Idiotu:

A ovde te poslednje nade, s kojom je deset puta lakše umirati, nasigurno lišavaju; tu je presuda, i u tome što sigurno nećeš izbeći, u tome i jeste užasna muka, i na svetu nema muke jače od te. Dovedite vojnika i stavite ga pred top za vreme borbe i gađajte u njega, on će se još nadati; ali pročitajte tom istom vojniku presudu bezuslovno, i on će poludeti ili zaplakati. Ko kaže da je ljudska priroda kadra da to izdrži i da sačuva zdrav razum?