Orlovi ponovo lete

„Dobar daaaaaan“, osmo dva razvuče otpozdrav kao trapist u toplom sendviču

„E, moj ptiću, Milančiću!“, tiho bi rekao Novotni, upisao tanku dvojku, namignuo mu i počinjao novu priču o surim orlovima i predratnim vremenima u kojima je i fotosinteza bila prava pjesma a prirodni lanac ishrane nije prekidan otvaranjem Mekdonaldsovog restorana u obližnjem gradu.

„Hajdemo, Bolt!“, prozva ga Maja i pogleda tako da bi se u nju zaljubio i armirani beton.

Briše rukom zamašćene usne, pa masnim prstima prolazi kroz dugu smeđu kosu.

Godine se ili izdužuju ili poravnavaju, slažu jedna preko druge, mešaju i preskaču. Čekaj, kad je ono bilo? Zar je već toliko prošlo!? A meni se čini kao da je bilo juče! Ma ne, ne, to se desilo prošlog leta, a rekao bih da se zbilo pre ne znam koliko. Kad pre!? I sve tako nekako, prolaze, prolaze, prolaze, prolaze, kao vozovi, dok…

Kako su ljudi nesavršeni! U svemu! Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže, u ženi, u drugom čovjeku, u laži. Potrebna mu je ta druga polovina, a ništa ne zna o

Ali, kada si dete, smrt je najčešće nešto daleko, što sa tobom nema veze, čak ni ako se dogodila drugom detetu – kad si dete, ne znaš da je tren isto što i večnost, pa i trenutnu muku za tren zaboraviš

Gledano sa strane, svako dete bi valjda volelo da shvati da su mu roditelji nekada bili kul, ali to nije baš tako. Dobričin svet je bio srušen još u tržnom centru kada se ispostavilo da otac poznaje Mimi a da Loptica zna za nju, a sada je dokrajčen saznanjem da je njegova mama nekada bila ista takva. Dobrica je bio suviše mali da osvesti svoj problem i nespreman da shvati da je njegova mama nekada bila seksualni objekat i predmet čežnje nekog drugog tadašnjeg Dobrice, ali je vrlo dobro znao nešto drugo – i Mimi će jednog dana prestati da bude kul i postaće dosadna kao njegova mama

Ali, sada ne govorim o tome, već kako ne razumem ništa kada je reč o godinama. Pet godina za petnaestogodišnjaka je veoma mnogo, trećina života, uskomešano jezero nad kojim se iz dana u dan smenjuju oblaci i sunce; dvanaestogodišnjak je još dete, dečarac, petnaestogodišnjak je mladić čije obraze gari prva brada. Onaj ko ima četrdeset pet ni po čemu se ne razlikuje od onog koji ima četrdeset osam, svet neosetno ostaje iza, vozovi tutnje u noći… Šezdesetogodišnjake uveliko hvata panika, više ne govore da je tri ili pet godina manje-više svejedno, ono što su mogli pre tri godine, više ne mogu. Osamdesetogodišnjaci uporno misle da još nisu za rozarijum, puni su planova, još ima tu godinica ispred, da, da, jeste, vršnjaci su odavno otišli i uveliko odlaze, ali, kako god da se gleda, sve smrti su razumljive, osim vlastite. Ona nije ni u izgledu, na nju se ne misli, jer nije ni moguća. I tako, za petnaestogodišnjake je četrdesetpetogodišnjak star kao kopno, što smo Švaba i ja mislili za Zekića, za šezdesetogodišnjake je četrdesetpetogodišnjak neko ko će tek videti sveta, a za osamdesetogodišnjake, za osamdesetogodišnjake je šezdesetogodišnjak mladić koji, takoreći, tek ima da proživi, i da se potrudi do njihovog doba, ihaj-haj, taj tek ima da se naboluje

upornosti da starom, rasejanom Hadžikonstantinoviću uredno, na svakom času geografije, prijavljuje odsustvo učenika koji nije postojao. Uđe stari nastavnik, kome je četrdeset godina pripovedanja o zemljama i gradovima sveta izašlo na nos i odavno se prelilo preko glave, mi ustanemo, on mahne rukom nemo kazujući tim pokretom da sednemo, onda se zagleda kroz prozor, odćuti, tako, minut-dva, mi šuškamo, on se konačno doseti da je na času i da treba nešto raditi