„Ovo je sasvim čudan svet. Iz dana u dan sve je nejasnija granica dokle seže teorija, a odakle počinje stvaran svet. Šta kažeš, Tengo, kako ti, kao pisac, definišeš ono što nazivamo stvarnošću?“ — „Tamo gde zabodeš iglu i poteče crvena krv, to je stvarni svet.“
Proticanje krvi, kao jedini dokaz stvarnog sveta, pravi je murakamijevski slojeviti odgovor na Veliko pitanje. Roman 1Q84 je, pored ostalog, i kritika ubrzanog tempa života, tehnološkog razvoja, nasilja, pohlepe i večite težnje za sticanjem na globalnom i ličnom nivou. Nasuprot samorazarajućoj brzini napretka, postoji i onaj najvažniji segment ljudskog života gde, kako to autor ističe, protok vremena gubi značaj.
Izobilje tema i događaja iz prva dva toma, svodi se u ovom trećem na ljubavnu priču u kojoj, nerealno, a ipak moguće, samo jedan dodir ruke ne gubi intenzitet užitka ni posle dvadeset godina odvojenosti. Ljubav u okviru porodice zauzima posebno mesto u ovom romanu o otuđenosti, te treći tom donosi i motiv pomirenja sa ocem, koji je tako dosledno izostajao iz dosadašnjih Murakamijevih dela.
Na kraju, bez odgovora baš na sva pitanja, autor nas znalački ostavlja u dilemi da li je u pitanju klasična otvorena naracija, u kojoj se tumačenje prepušta čitaocima, ili su ipak ostavljena odškrinuta vrata za razotkrivanja u nekim budućim delima…
„Upravo je Murakamijeva odvažnost da zakorači u nešto još neimenovano ono zbog čega je toliko čitan širom sveta.“ Jomiuri šimbun
