Sunovrat divova

Najviše se plašio da će ostati bez nje; pretnja domovini bila je na drugom mestu. Bio je voljan da umre za dobrobit Nemačke – ali ne i da živi bez voljene žene.

su jedine životinje sposobne da ubiju milion pripadnika sopstvene vrste, i pretvore zemlju u pustaru punu kratera od granata i bodljikave žice. Možda će ljudski rod sam sebe istrebiti, i ostaviti svet pticama i drveću,

Predsednik kaže da jedan vođa mora da se nosi s javnim mnjenjem onako kako mornar postupa s vetrom, da ga koristi da bi usmeravao brod u jednom ili drugom pravcu, ali da nikad ne pokušava da ide direktno protiv njega.

Ljudi su jedine životinje sposobne da ubiju milion pripadnika sopstvene vrste, i pretvore zemlju u pustaru punu kratera od granata i bodljikave žice. Možda će ljudski rod sam sebe istrebiti, i ostaviti svet pticama i drveću, razmišljao je Valter apokaliptično. Možda je najbolje da tako i bude.

Postoje trenuci u životu jednog čoveka, i jedne nacije, kada je ispravno reći: „Dao sam sve od sebe, i više ne mogu, i stoga ću prekinuti svoju borbu i potražiti drugi put.

Čekao je sa strepnjom, nadajući se odgovoru. Ako je još živa, da li ga voli? Bio je gotovo sigurna da ga voli. Međutim, dve godine su prošle otkako ga je željno zagrlila u onoj hotelskoj sobi u Stokholmu. Svet je bio pun muškaraca koji su se vratili iz rata samo da bi otkrili da su se njihove žene i devojke zaljubile u nekog drugog tokom tih dugih godina razdvojenosti.

Mislila je da je voli. Bila je sigurna da to nešto znači. Možda se on pretvarao sve vreme i varao je – ali nije mislila da je to istina. Žena može da oseti kad se muškarac pretvara.

I šta on sada radi? Mora da potiskuje svoja osećanja. Možda je on čovek plitkih emocija. To je moguće. Možda ju je voleo, iskreno, ali ljubavlju koja je lako zaboravljena kada je postala smetnja. Takva slabost karaktera mogla je da promakne njenoj pažnji dok je bila u vrtlogu strasti.

Bili klimnu glavom. Džordž Berou, koji očito nikad nije video atlas, osećao se nadmoćnim u odnosu na Dekarta, Rembranta i Betovena. I nije bio redak slučaj. Svi su oni godinama bili izloženi propagandi u školi, gde su im pričali o svakoj mogućoj vojnoj pobedi Britanije, ne pominjući nijedan poraz. Učili su ih o demokratiji u Londonu, ne o tiraniji u Kairu. Kad su učili o britanskoj pravdi, nije bilo ni reči o bičevanju u Australiji, gladovanju u Irskoj, ili masakru u Indiji. Učili su ih da katolici spaljuju protestante na lomačama, i oni bi se šokirali ako bi ikad saznali da su protestanti radili isto katolicima kad god im se ukazala prilika. Malo njih je imalo oca poput Bilijevog, da im kaže da je svet koji im njihovi učitelji predstavljaju izmišljotina.

Prizor koji je ugledao ga je zapanjio.

Svi vojnici su bili na pustopoljini izbrazdanoj kraterima između dve vojske. Ali nisu se borili. Stajali su okolo u grupama, pričajući.

Bilo je nečeg čudnog u njihovoj pojavi, i u sledećem trenutku Fic shvati da su neke uniforme oker, a druge bledosive.

Ljudi su pričali s neprijateljem.

Fic baci ašov, podiže glavu skroz iznad grudobrana, i ostade da zuri. Bilo je na stotine vojnika na ničijoj zemlji, protezali su se na levu i desnu stranu dokle god je pogled dopirao, izmešani, Britanci i Nemci.

On pronađe merdevine za izlazak iz rova i pope se preko grudobrana. Brzo je koračao preko spaljene zemlje. Ljudi su jedni drugima pokazivali fotografije svojih porodica i dragana, nudeći cigarete, i pokušavajući da komuniciraju, izgovarajući rečenice poput: „Ja Robert, ti?“

On uoči dva narednika, Britanca i Nemca, zadubljene u razgovor. Fic potapša Britanca po ramenu. – Ti! – reče. – Šta to radite kog đavola?

Čovek mu odgovori ravnim, grlenim naglaskom radnika s kardifskih dokova. – Ne znam kako se to tačno desilo, gospodine. Neke Švabe su se popele na svoj grudobran, bez oružja, i počeli da viču: „Srećan Božić“, onda je jedan od naših uradio isto, i zatim su krenuli jedni ka drugima, i dok si rekô keks, svi su učinili isto.

Omiljena drama mu je bila Šekspirov Henri V, i voleo je da citira stih: „Ako je greh želeti slavu, ja s