Ogledi o ljubavi i slobodi

Из перспективе из које се пише историја, ти дани изгледају мање неистинити – уобичајена позлата времена. Ми смо носили своје море. Она – датуме, људе, слике догађаја, живот који нисам познавао и нисам желео да у њему учествујем. Ја – сумњу да ипак могу нешто, и да то вреди.

Чекао сам. Мислио сам да је унапред изгубљена битка већи изазов од победе.

Предност ситних душа је што никога не уважавају.

Рећи ћеш – нико не може да проведе живот у екстази.

Уосталом… лако је сакрити узалудно постојање под фирмом човекољубља и пожртвованости.

– Сви ми имамо сан на који може да се сведе сав живот.

Зло је као неки страшни мехур који те са свих страна притиска, натерује ти страх у кости, па чиниш глупе и недостојне ствари против себе и свог живота, против истине и Бога. А само ли се успротивиш, мехур се издува и ником ништа, ничега нема осим празнине.

Чекала сам те на станицама метроа, у топлим чаршавима, на књижевним вечерима, у кухињи, за столом, у наручју љубавника. Веровала сам да ћеш једном доћи, јер је твој дом крај мене. Као што је мој прави дом, где год да сам, Београд над рекама, Србија међу шљивама, онај средњовековни сјај који си оживљавао својим духом, део по део. И кућа, коју сам измислила, и ватра у огњишту, која ће ме заувек грејати.

Самоћа ти треба да би видео ко си и шта ти стварно треба. Самоћа је иначе бесмислена – као програм, као идеал слободе.

„Кад богови хоће да казне човека, испуне му све жеље.“