Male uspomene

samo neko ko očekuje da će dobiti ono što zaiska, ima smelosti da to i zatraži

Često zaboravimo ono što bismo rado prizvali u sećanje, a ponekad nam, često, opsesivno, i na najmanji podsticaj, navru iz prošlosti neke slike, nepovezane reči, bleskovi, otkrovenja, i za to nemamo nikakvog objašnjenja, ne prizivamo ih, ali se sami od sebe pojave.

U odnosu na datum rođenja upisan u moju ličnu kartu, umreću stariji dva dana, ali se nadam da ta razlika neće biti previše upadljiva.

Ne verujem da na svetu postoji dublja tišina od tišine vode. Tada sam je prvi put osetio i nikada je više nisam zaboravio.

Osećanjima se ne može upravljati, nije to nešto što se može čas uzimati a čas davati u skladu sa trenutnim prilikama, a pogotovo ako nam je srce još uvek čisto i neiskvareno.

S nasipa posmatram vodu koja se jedva kreće, tu vodu skoro ustajalu, i namah mi se javi besmislena pomisao da bi sve moglo da bude kao što je nekada bilo kad bih ponovo mogao u nju da zaronim svoje golo dečačko telo, kada bih mogao ponovo u moje sadašnje ruke da uzmem dugačak i vlažan štap ili negdašnja žuborna vesla i da odgurnem, po glatkoj površini vode, starinsku barku koja me je nosila do granica sna jednog bića koje sam nekada bio i koje sam ostavio nasukano negde u vremenu.

Ali i taj gubitak je odavno prestao da me boli, jer, zahvaljujući obnoviteljskoj moći sećanja, mogu u svakom trenutku da podignem njene bele zidove, da posadim maslinu koja je bacala senku na ulaz, da otvorim i zatvorim njena niska vrata i dvorišnu kapiju kraj koje sam jednom spazio malu sklupčanu zmiju, mogu, kad god mi se prohte, da uđem u svinjac i posmatram prasiće kako sisaju ili da odem u kuhinju da iz krčaga u jedno olupano lonče natočim vodu kojom ću po hiljaditi put tog leta utoliti žeđ. A onda kažem baki: „Bako, idem malo da prošetam.“ Na to će ona „Samo ti idi“, i ne opominje me da se čuvam, jer su odrasli u ono vreme imali više poverenja u mališane koje su odgajali.

Ono dete koje sam nekada bio nije videlo predeo onako kao što pokušava da ga zamisli odrastao čovek u koga se izrodilo. Dete, dok je bilo dete, naprosto se stapalo s predelom

samim tim što je bio svetac, takođe bio i obavezan da sa dna podigne sve prirodne sile, vidljive i nevidljive, najstrašnije i najuzvišenije predstave našeg uma, požudu i košmare, sve one potajne žudnje i sve neskrivene grehe. Začudo, pokušaj da jednu tako nezgodnu temu uobličim (jadan ja, nije mi mnogo trebalo da shvatim da moj književni dar nije ni približno dorastao jednom tako megalomanskom zadatku) u običan niz sećanja kojem bi, očigledno, bolje pristajao drugačiji naslov, nije me sprečio da sebe vidim u situaciji na neki način sličnoj onoj u kojoj se našao pomenuti sveta

Uvek će se naći neko ko će ozbiljno tvrditi, potkrepljujući svoje mišljenje nekim klasičnim citatom, da je krajolik duševno stanje, što bi, rečeno običnim rečnikom, značilo da utisak koji na nas ostavlja posmatranje nekog predela uvek zavisi od promenljivosti raspoloženja, da li smo vedri ili turobni u trenutku dok nam se predeo prostire pred očima.

U svakom slučaju, mnogi kradu i mnogo vrednije stvari nego što su telefonske žice i zečevi, a u očima sveta su ostali čistiti i pošteni.

Nije on bio neki loš čovek ali je previše pio i stoga imao problem da razlikuje šta je njegovo a šta tuđe.

Ma koliko se čovek naprezao, nikada nema dovoljno reči da opiše seoski kokošinjac, podrazumeva se da u njemu zajedno živi nekoliko kokošaka i petao koji ih zaskače, da ima jaja za prodaju, jaja iz kojih se legu pilići, jaja koja jedemo s mene pa na uštap

A ti si, bako, sedela na pragu svoje kuće, predana zvezdanoj beskrajnoj noći, nebu o kojem ništa nisi znala i kojim nikada nećeš putovati, prema tišini polja i senovitog drveća, i rekla si, sa spokojstvom tvojih devedeset godina i žarom svoje neugasle mladosti. „Svet je toliko lep, a meni je žao da umrem.“ Baš tim rečima. Bio sam tada pored tebe

To je dakle, moje najstarije sećanje. A moguće je da nije ni istinito…

Ako ćemo pravo, mislim da takozvana lažna sećanja ne postoje, da je razlika između njih i onih koje smatramo tačnim i pouzdanim naprosto samo pitanje poverenja, poverenja koje u svakoj prilici imamo u našu nepopravljivu varljivost koju nazivamo pouzdanošću

Mali Isus iz tog doba bio je još uvek Mali Isus koji radi, koji se trudi da bude društveno koristan, jednom rečju, bio je proleter kao i mnogi drugi. U svakom slučaju, mi deca imali smo svoje nedoumice: bilo nam je teško da poverujemo da bi Mali Isus bio spreman da usvinji svoju belu haljinicu suljajući se i pentrajući se po vascelu noć kroz čađave i masne odžake

Uveče se ostavljala cipela („cipelica“) pored odžaka, na naftarici, a sutra izjutra smo išli da vidimo šta nam je Mali Isus tamo ostavio. Da, u ta vremena Mali Isus se spuštao niz odžak, nije ležao na slami sa sve četiri uvis, čekajući da mu pastiri donesu mleko i sir, jer se od toga, vala, živi, a ne od zlata, tamjana i smirne koje su mu doneli magovi i od kojih mu je, kao što je dobro poznato, ostao samo gorak ukus u ustima

On bi, samostalno, namestio list debele hartije između dve metalne table i zatim bi, hitro, bez oklevanja, počeo da ga buši nekakvim šilom kao da ima najbesprekorniji vid na svetu. Danas želim da mislim da je Žulio mislio da tim pisanjem pali svetlost zvezda u neizlečivom mraku svog slepila.

Ne znam kako bi današnja deca to shvatila, ali u ta davna vremena, u našim detinjstvima, vreme smo doživljavali kao nešto sastavljeno od određene vrste sati, onih sporih, lenjih, beskrajnih. Tek posle nekoliko godina počeli smo da shvatamo neminovnost da svaki sat sadrži samo šezdeset minuta, a još nešto kasnije, saznali smo da se svaki minut, bez izuzetka, završava nakon šezdeset sekundi…