Vaš džepni terapeut

Za izlečenje anksioznosti u suštini je potrebno pronaći njen uzrok, obraditi ono što je zakopano ispod površine i onda uliti sebi osećaj sigurnosti.

Šta treba da tražite kod „zdravog“ partnera

• Osećate se smireno kad ste zajedno. Ničim ne provocira vaš nervni sistem i ne dovodi ga do ivice pucanja. Pored partnera se osećate sigurno i spokojno. Normalno je čak da se osećate pospano ili umorno jer vas ta osoba uravnotežuje.

• Ponaša se dosledno i dela mu govore više od reči.

• Otvoren je i u kontaktu sa svojim osećanjima. Ne omalovažava vaša osećanja i može da podnese teške i emotivne razgovore.

• Razume svoju prošlost i način na koji je oblikovala njegovu ličnost.

• Ume da bude opušten i razigran, ali kad treba i ozbiljan.

u mnogo slučajeva će rastanak biti najbolja opcija. Pa ipak, iako ljudi često kažu da je najbolje okončati odnos čim se jave ovakve poteškoće, promena je zapravo moguća, dokle god obe strane žele da rade na sebi.

Suzavisnost podrazumeva zamagljivanje granica. Stiče se osećaj da ne znate gde se vi završavate a gde druga osoba počinje, što vašu povezanost čini još snažnijom i otežava raskidanje veze, jer mislite da nećete preživeti jedno bez drugoga.

Da bismo počeli da zaceljujemo i da biramo partnere pored kojih će nam biti dobro prvi korak je da obratimo pažnju kakav tip partnera nas privlači – jer će nam oni pokazati šta treba da zalečimo.

Povezanost koju osećamo sa sobom najbolji je prediktor koliko snažno možemo da se povežemo sa drugima.

Ništa me ne obraduje više nego kad neki moj pacijent doživi otkrovenje i shvati nešto što dotad nije razumeo (ja to volim da zovem terapifanija). Ponekad ti a-ha! trenuci donesu olakšanje, često su bolni, ali bez njih ne može da dođe do dublje transformacije.

Anksioznost nas generalno opominje da se zbog nečega ne osećamo u potpunosti sigurno. Šta uzrokuje taj manjak sigurnosti ne mora uvek da bude jasno

Ovo ne znači da Alva nije osetila bes i povređenost što su je ni krivu ni dužnu izribali, već samo da je u trenutku procenila da nije bezbedno da izrazi svoja osećanja da ne bi još više razjarila tatu i navela ga da sasvim prestane da je voli, što je, ako se sećate, detetov najveći strah.

Mi internalizujemo svoje roditelje i, bez obzira što se očajnički trudimo da ne budemo kao oni, često na kraju radimo iste stvari koje nismo voleli kod njih.