Zapisi iz podzemlja

Схваташ ли ти колико ћу те мрзети сада, пошто сам ти све ово казао, зато што си овде била и све чула? Јер човек се само једном у животу тако исповеда, и то само у хистерији!…

Сада ми се, међутим, одједном јасно показала ружна, одвратна као паук идеја разврата, који без љубави, грубо и бестидно, почиње одмах оним чиме се права љубав крунише.

Кунем вам се, господо, да је прекомерно сазнање – болест, права и најтежа болест.

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?
Одговор: о себи.
Онда ћу и ја говорити о себи

Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама.

човек воли да мери своју несрећу, а своју срећу не мери. Кад би и срећу мерио како треба, видео би да је има у свакој судбини…

Зар свестан човек може бар мало да цени себе?

Сасвим је друга ствар све разумети, све сазнати, све немогућности и камене зидове, и не мирити се ни с једном од тих немогућности и камених зидова, ако ти је мрско да се мириш; доћи помоћу најнеминовнијих логичних комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си чак и за камени зид некако ти сам крив, иако ти је потпуно јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замреш у инерцији, мислећи да, значи, немаш на кога да се љутиш; нема објекта мржње, а можда се никада неће ни наћи – да је све, просто, подвала, смицалица, превара, просто глупост – не зна се ни шта ни ко, али без обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и, што ти је мање познато, све више боли

Прво, крив сам што сам паметнији од свих људи своје средине. (Стално сам сматрао себе паметнијим од своје околине и понекад сам се, верујете ли, чак стидео тога. У најмању руку, целог живота сам гледао некако у страну, и никада нисам могао да гледам људима право у очи.) Најзад, крив сам и зато што, кад би у мени и било великодушности, имао бих само више муке од сазнања о њеној потпуној некорисности. Сигурно не бих умео ништа да урадим са својом великодушношћу: не бих могао ни да опростим силеџији зато што ме је, можда по законима природе, ударио, а природним законима се не може праштати; нити да заборавим шамар, јер иако су у питању природни закони, ипак је увреда – увреда.

Имао сам једном чак и пријатеља. Али сам ја већ био деспот у души; хтео сам да неограничено владам његовом душом; хтео сам да му улијем презир према околини; захтевао сам од њега да гордо и коначно раскине с том средином. Уплашио сам га својим страсним пријатељством; доводио сам га до суза, до грчења – а био је наиван и предана душа; али када ми се сав предао, одмах сам га омрзнуо и одгурнуо од себе – управо као да ми је био потребан само зато да га победим, само зато да га потчиним. Али све нисам могао победити; мој пријатељ исто тако није ни на кога личио и представљао је редак изузетак.