Frankenštajnova majka

, jer nema­ju dušu, tako je govo­ri­la, da žene nema­ju dušu, da nismo u sta­nju da istin­ski osećamo, da nema­mo sen­zi­bil­nost, samo bole­ći­vu sen­ti­men­tal­nost, i da su neke živo­ti­nje duhov­no mno­go super­i­or­ni­je od nas.

Kako je čud­na ova zemlja! Lju­de niš­ta dru­go ne zani­ma. Špi­ju­ni­ra­ju, kri­ti­ku­ju, misle loše o dru­gi­ma, krste se jer je to kao greh, ali ne pri­ča­ju ni o čemu dru­gom osim o sek­su, ne misle ni na šta dru­go osim na seks, to je naci­o­nal­na opse­si­ja...

U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla.

Auro­ra je već dugo tra­ži­la nekog da joj čita. Oči joj se jako uma­ra­ju, vidi neja­sno, i mi smo to zna­li, narav­no, ali Robles nika­da nije hteo niko­ga da joj poša­lje.

Od 1. mar­ta 1954. godi­ne zva­nič­no sam postao psi­hi­ja­tar Auro­re Rodri­ges Kar­ba­ljej­re. Nede­lju dana kasni­je možda u tome ne bih uspeo.

Zdrav­stve­ni kar­ton 6.966 bio je vrlo kra­tak, manje od pede­set stra­ni­ca u koje je sta­lo dva­de­set godi­na živo­ta jed­ne veo­ma čud­ne žene, neo­bič­nog ubi­ce. Nje­gov obim je bio var­ljiv, jer je više od četi­ri peti­ne doku­me­na­ta nosi­lo datu­me godi­na nepo­sred­no nakon nje­nog pri­je­ma.

Već mno­go godi­na živi u nekom svom sve­tu, u total­noj apa­ti­ji.

Cilj nika­da ne oprav­da­va sred­stva,

Ko ima pra­vo da zabra­ni ljud­skom biću da se ože­ni i dobi­je decu zato što je nizak, ružan, ili ima nasled­nu bolest, ili crnu boju kože?

Ko sam ja da odlu­ču­jem ko ima pra­vo da živi, a ko tre­ba da umre?