Frankenštajnova majka

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

– Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla.

Da je naša drža­va ljud­sko biće, bilo ko od nas dvo­ji­ce bi je odav­no zatvo­rio u Sjem­po­su­e­lo­s i pržio elek­tro­šo­ko­vi­ma.

Cilj nika­da ne oprav­da­va sred­stva, i ko god veru­je da je spo­so­ban da odlu­ču­je o živo­ti­ma dru­gih, može na kra­ju pove­ro­va­ti da ima pra­vo da odlu­ču­je o bilo čemu

što je izgnan­stvo pred­sta­vlja­lo ogro­man odliv mozgo­va. Zato što mu nije bilo teš­ko da pri­zna da je špan­ska nau­ka osta­vlje­na u ruka­ma dru­go­ra­zred­nih. Zato što su ti dru­go­ra­zred­ni, neu­ki, osred­nji, dobrim delom bili čak i gori od faši­sta.

Doži­veo sam veli­ke i male stra­ho­ve, od samog sebe i od dru­gih lju­di, strah od smr­ti, od toga da će me ubi­ti, od gubit­ka kon­tro­le, doži­veo sam sna­žne stra­ho­ve, ali nikad napad

poziv; tako­đe mi je uli­la odre­đe­no pove­re­nje u svo­je spo­sob­no­sti da napre­du­jem. Poka­za­la mi je u kojoj meri sam spo­so­ban da raz­vi­jem strast pre­ma zamr­še­nim taj­na­ma ljud­skog pona­ša­nja

Tako sam shva­ti­la da kave­zi nisu uvek bili spo­lja, u vidu pret­nji i uce­na moć­nih lju­di. Mogli su biti i unu­tar nas, usa­đe­ni u našem telu, u duhu svih izgu­blje­nih žena koje su krot­ko pri­hva­ta­le sud­bi­nu koju nisu bira­le, samo zato što su dru­gi odlu­či­li da je u nji­ho­vom naj­bo­ljem inte­re­su da posta­nu pri­stoj­ne

taj teč­ni mrak iz oči­ju očvr­slih od navik­nu­to­sti na nesreću,

To je jako ružno, nepra­ved­no, ali kada se čovek ose­ća usa­mlje­no, posta­je sebi­čan. Moraš mno­go da voliš sebe, da misliš samo na sebe, da saža­lje­vaš samo sebe da bi se izvu­kao.