Hodnik

Čudio sam se samome sebi, jer sam posle svega onog što se desilo u tom prolazu i mnogim njegovim prostorijama, još uvek umeo da priđem nepoznatoj personi zlokobnog izgleda bez podozrenja i strepnji. Neki bi to nazvali nepromišljenošću i nenaučenom lekcijom, ali za mene je to bio podstrek – signal da čovek u meni još uvek uspešno nadvladava životinju.

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

Nije li čovek nalik nekom bezvrednom, plastičnom letećem disku kojim se, na obali neizvesnosti, uporedo zabavljaju njegova nada i njegov očaj?

Naslonio sam leđa na zid, žaleći što pri sebi nemam barem jednu cigaretu, iako ta vražja stvarčica ne bi nimalo pomogla. Interesantno je kako ljudi često pomišljaju da nasrtljive uljeze usplahirenosti iz sebe mogu isterati duvanskim dimom ili plamen nesreće ugasiti alkoholom, ne osećajući da tako stvaraju samo opasne, vatrene stihije.

Takvi tvoji nemilosrdni izlivi besa bi me možda i ozledili, ali od njih ne strepim, jer osećam da je zapravo ova tišina ono što me podmuklo ubija...

Kao i svuda gde se dogode slični prevrati, grad koji anarhisti unište vrlo brzo sami i obnove, kako bi se prikrila i što pre zaboravila njihova nasilnička delovanja. Ubrzo ti vajni borci za slobodu, jednakost i bratstvo postanu slični kao prethodnici ili, što je čest slučaj, još i mnogo gori.

Smrt se, druže moj, može posmatrati kao, recimo, naročita država, čije se ime prenosi na čitavu naciju, na svakog pojedinačnog pripadnika. Nemoj se iznenaditi ako budeš otkrio da Bog jeste zemlja koju naseljavaju anđeoske duše ili da je Satana, faktički, jedno carstvo vragova.

Neko odjednom prestane da se žali čak i svome lekaru, bolnu grimasu otkriva jedino samome sebi, u ogledalu, a ako posrće, radije bira da se osloni na drvo ili na zid, nego na drugu osobu.

Tako umire čovek, a rađa se – vuk.

Međutim, šta su jedna zaključana vrata naspram impozantnog zida tišine između ljudi, uz koji su se oni pritom, ne dlanovima, već leđima priljubili?

Želeo sam samo da znam da li bi, naposletku, eventualni pad u neku neprimećenu provaliju, gde bih se razbio u paramparčad, za mene predstavljao stradanje ili izbavljenje?