Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Pasulj je bio pravo remek-delo. To je, inače, jedno od retkih jela koje žena nikada neće uspeti da skuva tako ukusno kao muškarac. Varaju se oni što misle da je pasulj „prost kao pasulj“!

Činovnička matica koja pokulja u dva sata na trotoare, povuče me sa Terazija niz usko korito Sremske ulice, prema autobuskim stanicama na pijaci Zeleni venac. Kao da i sam ne pripadam toj sivoj bujici, koju je iznenada obuzela neka čudna obest, posmatrao sam lica svoje službeničke braće i sestara. I pored tragova umora, izlizalih trnova na pantalonama, raznobojnih kesa, torbi, zembilja i tašni u šakama, čiji su prsti bili umrljani otrovom hemijskih olovaka i indigom pisaćih mašina – svako od ovih bezimenih ljudi smatrao je sebe izuzetnim slučajem i hitao je u neki svoj tajni život. Još jedan dan do penzije je prošao!