Ovako srecan narod

– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави, ухапси!

Диван програм; то морају признати чак и политички противници, ако би овакав програм уопште и могао имати противника. Све узаман, наше се племените жеље не могу никада остварити.

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету.

ли човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.

а хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.

Поодавно је како смо ми Срби почели губити и стид и образ; докле га сасвим не изгубисмо, почесмо се још цинички церекати свакој врлини која се међу нама јави. Врлине се повукле, крију се, слабо смеју и да се појаве у нашем друштву, јер и кад се која појави, ми на њу дижемо одмах хајку, одмах је прогонимо и дивљачки злостављамо. Не дамо ми да нам нико ремети наше појмове, да квари хармонију полутрулог друштва.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

– Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? – упита је.

– Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

– Нека имамо тамо свог човека! – вели се.