Onda mora da je tako

Dok smo mali, stalno nešto slikamo i crtamo. To je način na koji smo naučeni da se izrazimo. Znamo da crtamo pre nego što naučimo da pišemo. Mi smo vizuelna bića. Crtanje je ključni deo komunikacije, što znači da je i ključni deo našeg obrazovanja. – Osvrće se po sobi kao da prvi put vidi svoje radove. Pratim njegov pogled. – A onda odrastemo i pronađemo sopstveni način povezivanja, a mnogi ljudi više nikad ne uzmu četkicu u ruke.

To je stvarno istina. Ne sećam se da sam ikad poželela nešto da crtam čim sam malo porasla.

Ljubav je kad se dva bića koja se možda ne uklapaju savršeno uklope nesavršeno.

– Nije li to upravo suprotno od onoga što ljudi govore? – pitam. – „Ako voliš ono što radiš, u životu nećeš raditi ni dana“ i tome slično?

– Kad bih slikao svaki dan, to bi postala obaveza. Ne želim da mi beg postane teret. – Čudno. Pretpostavljam da nikad nisam razmišljala o tome na taj način. – Osim toga, slikanje je usamljeni sport. Povremeno to ume da bude i roditeljstvo. Mislim da

Nikad nemoj da pretvoriš svoju strast u posao sa punim radnim vremenom.

Ne mogu da promenim prošlost, ali mogu da promenim kurs. Neću dozvoliti da pica-gejt bude poslednja slika koju svi imaju o meni. Stvarno ću stvoriti sliku o sebi. Pokazaću im da živim bolje nego ikad. Mislim, nije tako, ali to ću im pokazati.

Mija svom muškarcu postaje žena iz snova, često neprepoznatljiva. I baš iz tog razloga često završi na istom mestu: na mom pragu, doterana, da tako kažem. I uplakana.

, ona sa pogledom „ne zajebavaj se sa mnom“ i oštrom kosom boje kafe ošišanom na kratko, podigne pogled sa tableta. Oči su joj prodorne. Smara

Jer niko nije iznad nikoga. Svi mi imamo nešto da pružimo.

Ti si ti i ne možeš biti drugačija. Zato se ne izvinjavaj zbog toga ko si, već to prihvati. Pokaži svetu svoje autentično ja.

Čujem kako nana, inače uvek blaga, viče na nju.