Kisni psi

„A da li verujete u Boga, gospodine Miloševiću?“, upita monah.

„Ne budite smešni, oče...“, reče Đango i gurnu okvir u dršku pištolja.

Zatim osmotri nalepnicu kraj pokretnih vrata letelice, na kojoj se stilizovani srpski grb prelivao u logo vladajuće partije, pa ravnodušno promrmlja:

„Šta će ljudima Bog kad imaju predsednika Republike?“

„Ti si bar iskusan ratnik, Vojo... Znaš dobro da se treba najviše plašiti onih što nemaju šta da izgube.“

Niko ne zna kako nastaju priče.

Stiven King jednom je rekao da ne moraš da znaš kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem da bi vozio kola. Isto je i sa pričama: ne moraš da znaš kako nastaju da bi iz njih izvukao malo zadovoljstva. Bilo da ih pišeš ili čitaš.

Budi svestan činjenice da je fantazija istina unutar laži, i stoga opasna.

Život u glavnom gradu Srbije podsećao je na bivstvovanje unutar mehanizma pokvarenog sata. Vreme je stalo u jednom trenutku, okamenilo se, i unutra više ništa nije kucalo. Postojao je samo privid napretka a, u stvari, svaki delić toga mehanizma, čak i onaj najmanji, stajao je u mestu.

Ljudi kojima unutrašnje vreme protiče

brže od spoljašnjeg, pokretači su istorije.

Svetislav Basara

Njena duga kosa ko gavran u noći

Oh kako smo plesali kad si mi rekla

Da se vratiš kući nećeš moći

Da se vratiš nikad nećeš moći...

liči na poluludog paganina koji je upravo prineo žrtvu svojim bogovima što žive u procepima između svetova

Čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže neke stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način

Cela ova scena prilično me je uzdrmala, ali tek sad kad sam čuo da stari komunac Radisav priziva Boga, osetio sam onaj stari dobri osećaj jeze kako mi se uspinje uz kičmu.