Kisni psi

„A da li verujete u Boga, gospodine Miloševiću?“, upita monah.

„Ne budite smešni, oče...“, reče Đango i gurnu okvir u dršku pištolja.

Zatim osmotri nalepnicu kraj pokretnih vrata letelice, na kojoj se stilizovani srpski grb prelivao u logo vladajuće partije, pa ravnodušno promrmlja:

„Šta će ljudima Bog kad imaju predsednika Republike?“

Niko ne zna kako nastaju priče.

Stiven King jednom je rekao da ne moraš da znaš kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem da bi vozio kola. Isto je i sa pričama: ne moraš da znaš kako nastaju da bi iz njih izvukao malo zadovoljstva. Bilo da ih pišeš ili čitaš.

Budi svestan činjenice da je fantazija istina unutar laži, i stoga opasna.

Život u glavnom gradu Srbije podsećao je na bivstvovanje unutar mehanizma pokvarenog sata. Vreme je stalo u jednom trenutku, okamenilo se, i unutra više ništa nije kucalo. Postojao je samo privid napretka a, u stvari, svaki delić toga mehanizma, čak i onaj najmanji, stajao je u mestu.

Njena duga kosa ko gavran u noći

Oh kako smo plesali kad si mi rekla

Da se vratiš kući nećeš moći

Da se vratiš nikad nećeš moći...

liči na poluludog paganina koji je upravo prineo žrtvu svojim bogovima što žive u procepima između svetova

Onaj ko bi držao poslužavnik (a to je bila najčešće konobarica Danka) morao je da po jagodicama svojih prstiju, istrošenih od pranja u hladnoj vodi, oseti ispupčenja i izbočine, kao kratere na mrtvoj površini dalekog asteroida koji je poneo ime nekog zaboravljenog italijanskog astronoma. Tu, između tih kratera, tih izvrnutih planina u limu, nahvatao se talog masnoće i prljavštine, nastao od kafe, jeftinog zejtina, sirćeta i zlatiborskog belog sira.
Ne otvarajući oči Danilo Kiš, lovac na vampire i lektor za srpskohrvatski jezik, znao je, po zveckanju koje je oglašavalo sudar čaše sa vodom o čašu za vinjak, da je Danka spustila poslužavnik na sto pred njega, i vratila se za šank da primi novu narudžbu.

Grčka je, međutim, bila drugačija. Ona nije, poput Srbije, zemlja u večitoj tranziciji, ni tamo ni ovamo, i upravo je Solun bio oličenje te helenske opredeljenosti

koje nikad ne izgubiš.

Ožiljci su suveniri koje nikad ne izgubiš