Nikad dosta života

Људи се најчешће свете онима чији су дужници.

Речи су једина места у којима људи живе и када их више нема.

Када би људи у великим градовима могли да прођу путем којим у њихове станове долази вода за пиће, пожелели би да никад не ожедне.

Када човек пошаље најнежније писмо особи коју воли и од ње добије туп и осоран одговор, одвише економичан у речима и свему, осети у себи нешто тупо и осорно, каје се и зариче да ће пазити коме ће како да пише, али то само увећава празнину коју је примио.

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин. Не постоје два човека који гледају једнако. Зато и нема људи истих очију. Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама. По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан. То се не може сакрити.

У читању Душановог законика из четрнаестог века дознајемо да су у том добу људи имали исте мане као данас, али да је садашњи начин кажњавања значајно ублажен.

Човек који по угледу и утицају није ни на хиљадитом месту у својој Смедеревској Паланци, онако трбуљат и ћелав, необријан, седи у кафани, испија трећу криглу пива, пуши и каже да „није ништа“ младић који је у свом спорту први у свету.

Знају како им је сада, па уживају у ономе што је било некад.

Добра је она мисао коју сте прочитали ако сте пожалили што је ви нисте написали и поверовали да вам је била, више пута, на врх језика, али се нисте сетили.

Могло би се рећи за сваког човека који заборавља своја обећања да је тај човек политичар, али у језику има доста тачнијих именица.