Lola i momak iz susedstva

Maks je uvek znao šta da kaže – i kad da kaže – kako bi me što više povredio

Neke ljude ne možeš da preboliš

I ne zaslužujem ga. Ali… ipak ga želim

Takva je depresija. Kad me sasvim obuzme, ne želim da je se otresem. Ona se pretvara u utehu. Želim da se zavučem ispod njene težine i udišem je. Želim da je negujem, da je hranim. Ona je moja.

To ime tutnji poput topovske paljbe u meni.

„Izgledaš drugačije.“

„Ti izgledaš isto.“

Znači li to da smo sad kvit? Je li takav osećaj kad ste kvit?

I dalje nismo imali šta da kažemo, ali želeli smo da kažemo sve.

Pri zvuku njenog imena, pojavljivala se druga zvezda. Tad bi ponovo poželeo njeno ime i zvezde bi se udvostručile. Četiri bi se pretvorile u osam, osam u šesnaest i tako dalje, najveća matematička formula koju je kosmos ikad video. Posle jednog sata bi toliko zvezda obasjalo nebo da su se komšije budile. Ljudi su se pitali ko li je upalio reflektore

. Kad je noću gledao kroz prozor, prvo bi se zagledao u jednu zvezdu. Poželeo bi želju, a ta želja je bila njeno ime