Bazar tufnaste zebre

Robijaševe pruge su pukotine. Dopadaju mi se Odijarove reči:

„Srećni su oni koji su naprsli, pošto u njih ulazi svetlost.“

Zebre nisu „pametnije“, one su pametne na drugačiji način.
Taj „drugačiji način“ zaslužuje da bude uzet u obzir.
Postoji više oblika inteligencije. Zašto se samo jedan ceni?
Drugačiji način razmišljanja, drugačiji način opažanja… Zebre imaju složen sistem razmišljanja, više razgranat nego linearan, i često hiperaktivan mozak, koji im ostavlja malo vremena za odmor! Brzo im dosadi ono što rade i zato moraju stalno da smišljaju nove projekte. „Isključe se“ kad ih nešto ne zanima, ali pokazuju izuzetnu istrajnost kad im nešto zaokupi pažnju. Tada čine sve kako bi se u tome istakli!

U matematici i fizici putanja je linija po kojoj se neko telo kreće. U društvenim naukama putanja govori o etapama i fazama kroz koje pojedinac prolazi tokom života.
Ali da li ljudska putanja može da bude pravolinijska? Kako bi morala da izgleda moja životna putanja da bi mogla da prikaže sva skretanja, vraćanja, vrludanja usled oklevanja, izbrisane, prežvrljane delove, drhtanje u vidu sinusoida?

„Srećni su oni koji su naprsli, pošto u njih ulazi svetlost.“

Kako joj objasniti da treba izađi iz šeme jedni su u pravu, a drugi nisu? Ako su svi čvrsto ušančeni u svojim stavovima, ništa ne može da se pokrene!

Ako prihvatimo svoju posebnost, ne opterećujemo se mišljenjem drugih i idemo putem koji smo odabrali, a ne onim koji su nam drugi zacrtali, sve može da se promeni!

„Ljudima je veoma teško da odustanu od svojih patnji. Iz straha od nepoznatog, radije pate, jer im je to poznato.“
Da bih ga do kraja prosvetlio, dodam:
„Zato što je najgore da ništa ne preduzmemo kad se nađemo u situaciji koja nam ne odgovara. Zato je važno da se odvažimo! Smelost je mišić koji se razvija. Malo-pomalo, sve više proširujemo svoju zonu komfora.

Izgleda da ga silno zanima kako se prevazilazi strah.
„Nastavimo dalje sa strahom, Arture! Upoznamo ga. Pozovemo za sto! Razgovaramo s njim. U početku je on nešto nepoznato. A onda nam, malo-pomalo, postane bliži. I tako nam jednoga dana postane prijatelj…“

„Jasno mi je zašto desna polovina mozga može da plaši…“
„Zato, Arture, što ona unosi u svet osećanja, emocije, ideje koje izlaze iz utvrđenog okvira i hiljade drugih nemerljivih stvari čije su konture zamagljene… i koje ne mogu uvek da se kontrolišu!“

ta žena je alergična na atipičnost i kreativnost onako kako su drugi alergični na laktozu.