Mudrost nesigurnosti

što se više borimo za život (kao zadovoljstvo), zapravo više ubijamo ono što volimo.

Ne pravi sebi lik ni obličje bilo čega što je gore na nebu; ne klanjaj im se niti im služi.“

me, suština naučnog poštenja jeste u tome da se ne pretvaraš da znaš ono što ne znaš, a suština naučnog metoda je da ne upotrebljavaš hipoteze koje ne možeš da proveriš.

Sve će se završiti. Koliko god dugo odlagali, sve što je sastavljeno mora i da se raspadne

što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju

želi da spase dušu, izgubiće je.“

pokušavaš da ostaneš na površini vode, potoneš; kad pokušaš da potoneš, plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga

želja za sigurnošću i osećaj nesigurnosti jesu jedno isto. Zadržati dah je isto što i ostati bez daha. Društvo zasnovano na potrazi za sigurnošću nije ništa drugo do takmičenje u zadržavanju daha u kojem je svako napet kao bubanj i purpuran kao cvekla.

Večni život se shvata kad poslednji trag razlike između „Ja“ i „sada“ nestane – kad postoji samo ovo „sada“ i ništa više.

Ja sam depresivan i želim da izvučem „Ja“ iz ove depresije. Suprotno od depresije je ushićenje, ali, pošto depresija nije ushićenje, ne mogu da se nateram da budem ushićen. Mogu, međutim, da se napijem. To me čini divno ushićenim i tako, kad naiđe sledeća depresija, imam brz lek. Sledeće depresije su sklone da postaju sve dublje i mračnije, zato što nikad ne svarim to depresivno stanje i ne izbacim njegove otrove. Zato moram još više da se napijem da ih ugušim. Vrlo brzo počinjem da mrzim sebe što se toliko napijam, zbog čega postajem još depresivniji – i tako to ide.