Хајдук Станко

Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве...

китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!...

Нема стопе земље мачванске крвљу незаливене и костима непотрушене..

На једној страни детињство, младост, век... а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно... Што би год хтео одгурнути, не може. Боли... И једно и друго улегало се дубоко у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?..

Али знате ли шта је то кад ратар остави свој плуг, па се лати оружја?... То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту... Ратар се више не враћа плугу, његова рука више не држи руцеља плужних, он чак и не сања више о своме пређашњем животу.

— Господе! Ти нам буди пријатељ! Ти видиш наше јаде, па буди благ отац и потпора нашим нејаким рукама!... Четири стотине година Србија је рађала робље и измећаре. Ако су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на крвника!... Пустио си да потпаднемо под јарам... допусти и да скинемо својим нејаким рукама!...