Citati iz knjige „Čovek po imenu Uve“ autora Fredrik Bakman

Bio je čovek koji se razume u ono što piše crno na belo.
A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu.
Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda?
„Srce mu je preveliko“, suvo je zaključio lekar.
„Svi ljudi žele da imaju život vredan življenja, samo što se ta vrednost za različite ljude sastoji u različitim stvarima“, govorila je Sonja.
„Kažu da se najbolji ljudi rađaju iz svojih grešaka, i da često zatim postaju mnogo bolji, čak bolji nego da nikada i nisu grešili“,
Ali tuga je nepouzdana, jer kada je ljudi ne dele, ona može da podeli ljude.
Tuga na čudan način utiče na živa bića.
„U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“
Sonjina majka je umrla na porođaju. Otac se nije ponovo ženio. „Ja imam ženu. Samo trenutno nije kod kuće“, odbrusio je onih nekoliko puta kada se neko usudio da naglas postavi to pitanje u njegovoj blizini.
Čudne stvari nedostaju čoveku kada nekog izgubi. Sitnice. Osmesi. Način na koji se okretala u snu. Krečenje za nju.
Samo glupan misli da su veličina i snaga ista stvar
Svaki čovek mora da zna za šta se bori. Tako kažu. A ona se borila za dobro. Za decu koju nikada nije dobila. I zato se Uve borio za nju.
Jer to je bilo jedino na svetu što je zapravo znao da radi.
„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“
Svakom u životu dođe onaj trenutak kada treba da odluči kakav će čovek biti. A ako vam ta priča nije poznata, onda ne poznajete ljude.
„Svi ljudi žele da imaju život vredan življenja, samo što se ta vrednost za različite ljude sastoji u različitim stvarima“, govorila je Sonja.

🖤

Čudne stvari nedostaju čoveku kada nekog izgubi. Sitnice. Osmesi. Način na koji se okretala u snu. Krečenje za nju.
Samo glupan misli da su veličina i snaga ista stvar, upamti to, Uve.
A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu.
Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda?
Uve je uvek nagonski bio skeptičan prema svim ljudima višim od metar i osamdeset pet. Krv ne uspeva da im stigne do mozga, govorilo mu je iskustvo.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)