Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Donosićeš odluke i ponekad ćeš zažaliti zbog njih. Ponekad neće biti dobrog izbora, već samo najboljeg od nekoliko loših

„Grešićeš. Donosićeš odluke i ponekad ćeš zažaliti zbog njih. Ponekad neće biti dobrog izbora, već samo najboljeg od nekoliko loših. Ne moram da ti kažem da ti to možeš – znaš da možeš. Ne bih ti položio onaj zavet da ne mislim tako.“

je pogledala Evanđelinu i dok ju je vodila kroz kišu zaverenički joj rekla: „Izgledaš kao osobe kakve volim.“

Pogledala je zatvorena vrata spavaće sobe, kao da još vidi princa i kraljicu iza njih. „To“, kazala je, više sama sebi nego njemu. „To ću jednog dana da nađem.“
„Prelepog fejskog ratnika?“, upitao je Edion, malčice se pomerajući.
Lisandra se zasmejala, brišući suze, pa ga je značajno pogledala pre nego što se okrenula i otišla.

„Proveo sam stoleća lutajući svetom, od carstva preko kraljevstava do pustara, nikada se ne smirujući, nikada ne stajući – ni na čas. Stalno sam gledao ka obzorju, stalno se pitajući šta me čeka preko narednog okeana, preko sledeće planine. Ali mislim… Mislim da sam sve to vreme, sva ta stoleća, samo tražio tebe.“

„Nađi Selenu Sardotijen. Daj joj to. Nikome drugom. Nikome drugom. Reci joj da možeš da otvoriš svaka vrata ako imaš ključ. I reci joj da se seti šta mi je obećala – da ih sve kazni. Kada te bude pitala zašto, odgovori joj da sam rekla kako mi nisu dozvolili da zadržim plašt koji mi je dala, ali da sam zadržala parčence. Da ne zaboravim njeno obećanje. Da ne zaboravim da joj se odužim za topao plašt u hladnoj tamnici.“

UBICO VEŠTICA –
ČOVEK JE I DALJE U NJEMU