Crveno i crno

Za Žilijena, postići uspeh značilo je, pre svega, otići iz Verijera; on se gnušao svoga zavičaja.

Treba priznati, draga prijateljice, da su strasti nesreća u životu, ali nesreća koja se susreće samo kod snažnih duša…

Ubedili su je da zbog svih svojih preimućstava – poreklo, bogatstvo itd. – treba da bude srećnija od ostalih. Tu je izvor dosade vladara i svih njihovih budalaština.

On se nalazio u onom stanju začuđenosti i nemirnog uzbuđenja u koje zapadne duša kad postigne ono što je dugo vremena želela. Naviknuta je da želi, ne nalazi više šta da želi, a uspomena još nema.

velike strasti: ogromnost teškoće koju treba savladati i mračnu neizvesnost zbivanja.“

m sredstvima – poneki takav junak požrtvovano radi na sebi, ali je više onih koji bi nekakvim trikom da preskoče nekoliko stepenika u društvenoj hijerarhiji. Katkad im to i polazi za rukom – neko zaista postane industrijalac, ministar, ili poznati pisac – ali se stvar znatno češće završava rđavo po ambicioznog mladića koji ili ne uspeva da dogura onoliko daleko koliko bi želeo ili pak biva potpuno poražen. Različite verzije ove priče čine osnovnu potku Stendalovog Crvenog i Crnog (1830), Balzakovih romana Čiča Gorio (1835), Izgubljene iluzije (1837–1843) i Sjaj i beda kurtizana (1838–1847), Dikensovog Dejvida Koperfilda (1850) i Velikih očekivanja (1861), Floberovog Sentimentalnog vaspitanja (1869), Hardijevog Neznanog Džuda (1895), i ko zna koliko drugih knjiga.

Ova kolektivna opsesija mladićem iz provincije koji bi nekako da se dočepa velikog grada i u njemu postane neko i nešto odražava značajne društvene promene koje su nastale sa razvojem industrijskog kapitalizma i slabljenjem rigidne društvene hijerarhije koja je karakterisala feudalne sisteme. Na najosnovnijem nivou, fantazija o odlasku u veliki grad govori nešto o demografskoj i društ

Na državnom brodu svak hoće da bude krmanoš, jer se to dobro plaća.

Gospodin Valeno je na stotinu milja od Pariza bio, kao što se kaže, pravi đilkoš; neka vrsta prirodne bezočnosti i grubosti. Sreća ga je pratila od 1815. godine i učvrstila u njemu te lepe osobine. On je takoreći vladao u Verijeru pod okriljem gospodina De Renala, ali je bio mnogo aktivniji, nije se stideo ničega, uplitao se u sve, stalno jurio, pisao, govorio, zaboravljao poniženja, isticao da nema nikakvih ličnih zahteva, te je naposletku u očima crkvenih vlasti stekao isti ugled kao i predsednik opštine. Gospodin Valeno je mesnim bakalinima na neki način rekao: „Dajte mi dvojicu koji su najgluplji među vama“; sudijama: „Pokažite mi dve najveće neznalice“; lekarima: „Imenujte mi dva najveća šarlatana.“ A kad je skupio najbestidnije iz svakog poziva, rekao im je: „Vladajmo zajedno.“

„bolje da budete dobar, čestit i obrazovan građanin nego sveštenik bez pravog poziva.“

„Kako se razmeću svojim poštenjem“, uzviknu on, „rekao bi čovek da je to jedina vrlina; a ovamo se podlo klanjaju pred čovekom koji je očevidno udvostručio i utrostručio svoj imetak otkako upravlja imovinom siromaha! Kladio bih se da ima koristi i od zaklada namenjenih nahočadi, tim jadnicima čija je beda svetija od bede drugih! Ah, čudovišta! Čudovišta!