Srbin kojekude

Пред сваком маштаријом стоје препреке, а пред овом мојом дуго су биле баш велике, најпре неправедне и ничим неизазване санкције услед којих нико ко није турбо-фолк певач или лице с потернице није могао добити инострану визу, а потом и цена авионске карте, која је за моје хронично скромно имовно стање била вртоглаво висока.

где пише да на Дан заљубљених човек не може сам себи нешто да поклони, није ли самозаљубљеност највернија верзија љубави?

кад су ме видели раскрвављеног, моји су се само насмејали и из торбе извукли прибор за прву помоћ, један комплет купујемо за аутомобил, други за мене на мору,

Читам црну хронику и видим да су сви ови контроверзни бизнисмени отприлике моје годиште, сви робијали по неколико година, стекли углед у подземљу, направили виле и коцкарнице, ево већ и изрешетани из хеклера, а ја још лежим и пишем афоризме, мало ме срамота, где је моја генерација, а где сам ја.

Излази жена са двоје деце кроз врата Дајхмана, укључује се зујалица, ја питам: „Госпођо, јесте ли платили ту децу?“, она ме гледа кô будалу, треба ми одузети смисао за хумор пре него што изађем из куће међу људе.

џентлмени о томе не говоре

али то беше лакше пожелети него учинити

„Кад ти истиче аранжман?“, пита ме комшија са лежаљке.

„Двадесет седмог децембра“, кажем.

„Како то?“, пита он.

„Тад ми пролази задњи чек“, кажем ја.

Као што постоје оџачари за димњаке, требало би да постоје и оџачари за људске душе. Да мало проџарају, отпуше, уклоне нагомилану гареж и чемер па да човек поново продише као некад.

лепота пролећног дана преварила да свој аутомобил оставим код куће