Gospođa Bovari

Svaki osmeh skriva zevanje od dosade, svaka radost proklinjanje, svako zadovoljstvo svoju odvratnost, a najvatreniji poljupci ostavljaju na usnama samo neostvarljivu želju za višim nasladama.

ona ga je volela bezgranično, ponizno i to ga je još više odvojilo od nje.

Da, pre tri godine on je nju brižljivo izbegavao, iz one urođene slabosti kojom se odlikuje jači pol;

Oni su se suviše poznavali, te nisu više mogli imati ona iznenađenja u ljubavi koja ustostručavaju njene radosti. Ema je bila isto toliko sita njega koliko se on bio zasitio nje. Ona je poznala i u preljubi oskudicu svake uzvišenosti, kao i u braku.

Zatim, kad se stišala, nađe da ga je bez sumnje oklevetala. Ali ocrnjivanje onih koje volimo uvek nas unekoliko udaljava od njih. Ne treba dirati u idole; pozlata s njih ostaje na rukama.

Nije li, međutim, trebalo da jedan muškarac zna sve, da se odlikuje u mnogostrukom delanju, da vas upozna sa silinom strasti, s krajnjim utančanostima života, sa svima tajnama?

Pre udaje ona je mislila da oseća ljubav; ali kako sreća koja bi bila posledica te ljubavi nije došla, ona je mislila da mora da se prevarila. I Ema se poče pitati: šta se upravo podrazumeva u životu pod rečima blaženstvo, ljubav i zanos, koje su joj se činile tako lepe u knjigama.

Njegova žena beše ranije strasno zaljubljena u njega; ona ga je volela bezgranično, ponizno i to ga je još više odvojilo od nje. Nekad vesela, razgovorna i zaljubljena, ona je, zalazeći u godine, postajala (kao što vino na vazduhu prelazi u sirće) pakosna, džangrizava, nervozna.

Uostalom, ništa nije bilo vredno ni tražiti; sve je laž! Svaki osmeh skriva zevanje od dosade, svaka radost proklinjanje, svako zadovoljstvo svoju odvratnost, a najvatreniji poljupci ostavljaju na usnama samo neostvarljivu želju za višim nasladama.

Jovanka Orleanka, Eloiza, Agnesa Sorel, lepotica sa feronijerom i Klemansa Izor

Pri svemu tome ona nije srećna, niti je to ikad bila. Otkuda ta praznina u životu, taj trenutni slom svega na šta se naslanjala? Ako ima negde čoveka snažnog i lepog, prirode junačke, pune žara i osetljivosti u isti mah, pesničkog srca u anđeoskom telu, lire s metalnim žicama iz koje bi se dizali u nebo tužni zvuci – zašto da slučajno ona to ne nađe? Oh, kakva nemogućnost!

Bilo je to jednog lepog letnjeg jutra. Srebrne stvari sijale su se po zlatarskim dućanima, a svetlost koja je koso padala na katedralu treperila je na prelomima sivog kamenja; jato ptica kružilo je po plavom nebu, oko šupljikastih tornjeva; trg, na kome se razlegala vika, mirisao je od cveća kojim je bio optočen, od ruža, jasmina, karanfila, zelenkada i tuberoza, razdvojenih mestimice vlažnim zelenilom, mačkoljubom i mišjakinjom za ptice; na sredini brborio je vodoskok, a pod širokim kišobranima, među dinjama koje su se dizale u obliku piramida, gologlave piljarice uvijale su u hartiju kite ljubičica.

Budućnost beše vrlo mračan hodnik, na čijem su dnu bila dobro zatvorena vrata.

I tako ispade da je kuća u Djepu do temelja rastočena hipotekama; koliko je imala kod beležnika to je sam bog znao, a udeo u lađi nije iznosio više od hiljadu talira.

Pri svemu tome ona nije srećna, niti je to ikad bila. Otkuda ta praznina u životu, taj trenutni slom svega na šta se naslanjala? Ako ima negde čoveka snažnog i lepog, prirode junačke, pune žara i osetljivosti u isti mah, pesničkog srca u anđeoskom telu, lire s metalnim žicama iz koje bi se dizali u nebo tužni zvuci – zašto da slučajno ona to ne nađe? Oh, kakva nemogućnost! Uostalom, ništa nije bilo vredno ni tražiti; sve je laž! Svaki osmeh skriva zevanje od dosade, svaka radost proklinjanje, svako zadovoljstvo svoju odvratnost, a najvatreniji poljupci ostavljaju na usnama samo neostvarljivu želju za višim nasladama.

bezbroj strasti može stati u jednom minutu, kao gomila ljudi u malom prostoru.

Zatim, kad se stišala, nađe da ga je bez sumnje oklevetala. Ali ocrnjivanje onih koje volimo uvek nas unekoliko udaljava od njih. Ne treba dirati u idole; pozlata s njih ostaje na rukama.

Kad biste znali – nastavi ona, podigavši prema tavanici svoje lepe oči u kojima su se blistale suze – šta sam sve snevala

Budućnost beše vrlo mračan hodnik, na čijem su dnu bila dobro zatvorena vrata.

Kao mornari u velikoj opasnosti, očajnim pogledom razgledala je usamljenost svoga života, tražeći u daljini kakvo belo jedro u gustoj magli na horizontu.