Bibliotekarka iz Kentakija

Narod će sigurno pomisliti ono najgore. A strah od neobičnosti, od onog što nema ime niti se može uhvatiti“ – pogled mu je pao na nas – „čak će i sveca nagnati da čini zlo pod ovim tamnim nebom u ovoj staroj, tamnoj zemlji.“

Sećam se da je mama, misleći da ne slušam, rekla tati kako ženska ćutnja dozvoljava tim zlim, bezbožnim muškarcima da se kreću slobodni među svojom lovinom, drsko prolaze kraj onih što su propatile od njih na ulicama Trablsama uz podmukao pozdrav šeširom, samozadovoljno tapšanje po preponama.

Za moju dušu se pripila obeščašćenost kao da ima život, ranjavost, crna i teška poput grumena kentakijskog uglja koji će naći svoj prljavi put u naš dom.

sebe.

„Svet postaje mnogo velik, Bluet. Osetiš se strašno malim“, odgovorila je Andželina jedva čujnim šapatom. „Prebrzo raste. I to dok gledaš pravo u njega, ali istovremeno ne primećuješ. Nije to prirodno