Rebeka

zašto su stari ljudi ponekad takav teret. Mnogo je teže postupati s njima nego s decom, jer s njima treba da budemo učtivi.

Kuća: grobnica. Naš strah i patnje sahranjeni su u njenim ruševinama. Nema vaskrsenja. Kad danju pomislim na Menderlej, misli mi više nisu gorke. Vidim ga onakvog kakav bi mogao da bude, kad ga se više ne bih plašila.

interesuje niko drugi, osim Rebeka. Samo Rebeka.“

Zatim se iz gomile neko izdvojio, neka visoka mršava figura, crna haljina, upale oči, žućkasta koža na licu boje slonove kosti, sasvim kao skelet.

Naravno, neiskusna sam, bojažljiva, glupa i mlada. Nije bilo potrebno da me na to opominje. I

Sada već znam zašto sam onda u detinjstvu kupila onu razglednicu. Bilo je to predosećanje: prvi korak prema budućnosti.

„Ja ne spadam u onu vrstu devojaka koje muškarci obično uzimaju za ženu.“

Ona ga je zvala Maks. Veselo, poverljivo, lako. Porodica ga zove Maksim. Bake i tetke. I meni slične, glupe i mlade osobe, koje i inače ne znače mnogo.

Bože, koliko li je ljudi na svetu koji pate jer ne mogu da se izvuku iz paukove mreže svoje suzdržanosti i bojažljivosti, i u svom slepilu i gluposti dižu ispred sebe zid, koji skriva istinu.

Mislim da postoji jedna teorija o tome da čoveka bol čini boljim i jačim, i da je svakome potrebno bolno vatreno krštenje da bi ojačao kao čovek.