Ubistvo pod pseudonimom

„Svako ima svoju cenu“, prekida je Manja. „Ako još ne znaš koja je tvoja, saznaćeš kad-tad. Još si mlada.“

Narod se ovih dana tetovirao kao lud, kao da je to obaveza, kao da bez tetovaže nisi imao identitet.

alkoholizam zapravo želja za samouništenjem, samoubistvo na rate;

u strahu je čovek automatski štitio najranjivije mesto.

Tast i tašta su zajedno imali preko 160 godina i bili orni da ga nadžive pošto ga, kako je to bilo sve verovatnije, pre toga smeste u Lazu. Kontrolisali su se kao da će da se prijave za let na Mesec, obilazili banje i blatili se, kokali se vitaminima i supersoničnim dodacima. Bili su oboje duže u penziji nego što su radili i, ono najgore, kroz sve to vreme uredno podnosili izveštaje o detaljima svojih penzionerskih dana, uključujući visinu pritiska i broj dnevno pređenih koraka, što su posvećeno unosili u unapred pripremljene liste.

Istog trenutka sve što se upravo desilo – njegov osmeh, njegove reči – postade nešto što se nije desilo, što nije moglo da se desi.

Gavra se upita da li iko može da bude tako pametan da pogodi tako nešto.

jer volim da balansiram zla, kao što me često optužuju, a ja im rado ispunjavam želje.

„Inspiracija je jedan posto u ovom našem plemenitom zanimanju, što reče jedan pametan čovek koji se razume u stvari. Šta je ostalih devedeset devet?“

Jelićevo lice se izmetnu u karikaturu čoveka koji razmišlja. „Sekiracija?“

Gavra se oglasi uzdahom iscrpljenog čoveka. „Eliminacija, kolega, eliminacija. Ako eventualno skontamo ko nije n

Nije uopšte bila u dilemi da li je između nje i Tonija bilo nečega: napetost bivših ljubavnika koji se nisu razišli uz osmeh menjala je strukturu vazduha u njihovom okruženju. I tu je bila njena šansa.