Hari Poter i Relikvije Smrti

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom božanskom ogledalu suočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja – da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni, jer su besmrtni.

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom božanskom ogledalu suočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja – da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni, jer su besmrtni.

– NEĆEŠ MOJU KĆI, KUČKO JEDNA!

– Ne sažaljevaj mrtve, Hari. Sažaljevaj žive, a iznad svega one koji žive bez ljubavi.

– Posle sveg ovog vremena?

– Zauvek – reče Snejp.

Persi je svom snagom drmusao svog brata, a Ron je klečao pored njih dok su Fredove oči slepo zurile, a na licu mu je još uvek bio urezan avetinjski trag njegovog poslednjeg osmeha.

Ljudi, glavna stvar je da ne dopustite da vas uljuljka lažni osećaj bezbednosti jer mislite da je van zemlje. Možda jeste, možda i nije, ali činjenica je da je, ako to poželi, u stanju da se kreće brže nego Severus Snejp kad mu pokažete šampon, stoga ne računajte na to da je on daleko, ukoliko planirate da se izlažete riziku.

– Dobro si to rekao, Hari – neočekivano reče Fred.

– Aha, iz tvojih usta u moje uvo – reče Džordž, krajičkom oka pogledavši u Freda, čija usna zaigra.

Kako si, Džordži? – prošapta gospođa Vizli.

Džordž opipa glavu prstima.

– Svetački – promrmlja on.

– Šta nije u redu s njim? – zagrakta Fred prestravljeno. – Da nije poremetio umom?

– Svetački – ponovi Džordž, otvarajući oči i gledajući u svog brata. – Vidiš... produhovljen sam. Pro-uhovljen, Frede, kapiraš?

Gospođa Vizli zajeca glasnije no ikad. Boja navali u Fredovo prebledelo lice.

– Bedno – reče on Džordžu. – Baš bedno! Pored tolikog obilja štosova vezanih za uši, ti si se odlučio za prouhovljeno?

– Pa dobro – reče Džordž, kezeći se svojoj suznoj majci. – Sad ćeš makar moći da nas raspoznaješ, mama.

– Da li je to to? Da li je ovo Sirijusov motor?

– Baš taj – reče Hagrid, cereći se Hariju odozgo. – A poslednji put kad si se njime vozio mog’o s’ ceo da mi staneš u šaku!

– Artur i Fred...

– Ja sam Džordž – reče blizanac na kojeg je Ćudljivko upro prstom. – Ne možete da nas raspoznate čak ni kad smo Hari?

– Izvini, Džordže...

– Ma samo vas vučem za štapić, ja sam zapravo Fred...

Fred i Džordž se okrenuše jedan ka drugom i uglas rekoše: – Vau... identični smo!

– Ne znam, čini mi se da sam ja i dalje zgodniji – reče Fred, ispitujući svoj odraz u čajniku.

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama.

Posle sveg ovog vremena?
– Zauvek – reče Snejp

redu. U redu. Ali nikada... nikada mu ne recite, Dambldore! Ovo mora ostati između nas! Zakunite se! Ne mogu da podnesem... pogotovu Poterov sin... hoću da mi date svoju reč!
– Da ti dam svoju reč da nikada neću otkriti ono najbolje u tebi? – Dambldor uzdahnu, spustivši pogled na Snejpovo divljačno, izmučeno lice.

Pre nego što je otišao u izgnanstvo već je bio napravio pet horkruksa, a Dambldor je bio ubeđen da je zmija šesti – reče Hermiona. – Znamo da zmija nije u Albaniji, obično je s Vol...

– Zar te nisam zamolio da to više ne izgovaraš!

– Pa, lepo! Zmija je obično sa Znaš-Već-Kim... Jesi li sad zadovoljan?

– Ne naročito!

– Ne mogu da zamislim da išta krije kod Bordžina i Berksa – reče Hari, koji je ovo već bezbroj puta naglasio, ali je to sada ponovo učinio, tek da razbije neprijatnu tišinu. – Bordžin i Berks bili su stručnjaci za Mračne predmete, odmah bi prepoznali horkruks.

Ron zajedljivo zevnu. Potiskujući snažan poriv da ga nečim gađa, Hari nastavi dalje: – I dalje mislim da bi mogao biti sakriven negde na Hogvortsu.

Hermiona uzdahnu.

– Ali, Hari, Dambldor bi ga našao!

Hari ponovi argument koji je stalno iznosio u prilog ovoj svojoj teoriji.

– Dambldor je preda mnom rekao da nikad nije ni tvrdio da zna sve hogvortske tajne. Kažem ti, ako postoji neko mesto koje je Vol...

– Ej!

– ZNAŠ-VEĆ-KO, onda! – povika Hari, isprovociran preko svake mere. – Ako postoji mesto koje je Znaš-Već-Kome bilo važno, onda je to Hogvorts!

– Ma, daj – naruga mu se Ron. – Njegova škola?

– Da, njegova škola! Bila mu je prvi pravi dom, mesto koje je smatrao nečim posebnim, značila mu je sve, a čak i nakon što je otišao iz nje...

– Sada govorimo o Znaš-Već-Kome, je li tako? A ne o tebi? – pitao se Ron. Cimao je lanac s horkruksom oko vrata: Hari oseti želju da ščepa lanac i pridavi ga njime.

– Rekao si nam da je Znaš-Već-Ko, nakon što je otišao, tražio da mu Dambldor dâ posao – reče Hermiona.

– Tako je – reče Hari.

– A Dambldor je pomislio da on hoće da se vrati samo da bi potražio nešto, možda još neki predmet njihovih osnivača, i pretvorio ga u još jedan horkruks?

– Baš tako – reče Hari.

– Ali nije dobio posao, je li tako? – reče Hermiona. – Znači, nikad nije ni imao priliku da tamo nađe neku stvarčicu koja je pripadala osnivačima i sakrije je u školi?

– U redu – reče Hari, pobeđen. – Zaboravite Hogvorts.

Nemajući nikakav drugi trag, otputovaše u London i, skriveni ispod Nevidljivog ogrtača, krenuše u potragu za sirotištem u kom je Voldemor odrastao.

– Naravno da se zbiva u tvojoj glavi, Hari, ali zašto bi, za ime sveta, to značilo da nije stvarno?

– Ne sažaljevaj mrtve, Hari. Sažaljevaj žive, a iznad svega one koji žive bez ljubavi.

– Naravno da se zbiva u tvojoj glavi, Hari, ali zašto bi, za ime sveta, to značilo da nije stvarno?

Posle sveg ovog vremena?

– Zauvek – reče Snejp.