Braća Karamazovi I

Главно је не лажите себе самог. Онај ко лаже самог себе, и своју лаж слуша, долази дотле да већ никакву истину ни у себи ни око себе не примећује, и према томе, не поштује ни себе ни друге. А не поштујући никога престаје да воли, и немајући љубави да би себе запослио и забавио одаје се страстима и грубим насладама и у својим пороцима долази сасвим до животињизма, а све је то од непрекидне лажи људима и себи. Онај ко лаже самог себе, пре свега, не може се увредити.

Из родитељског дома сам понео само драге успомене, а нема драгоценијих успомена за човека од оних из раног детињства у родитељској кући, и то је скоро увек тако ако у породици има бар мало љубави и слоге.

жртвовати пет-шест година своје ватрене младости за напорно, тегобно учење, за науку, макар само зато да удесетоструче своје снаге ради служења тој истој истини и том истом подвигу, који су заволели и ставили себи у дужност да га изврше, таква жртва врло често готово сасвим превазилази снаге многих

Постоји у народу неми јад који се дуго подноси; он се затвара у себе и ћути. Али постоји невоља неиздржљива: она се излива у сузама и од тог тренутка прелази у нарицање. То се нарочито дешава код жена. Али она није лакша од неме невоље. Нарицање утоли бол само утолико што још више отрује и позледи срце. Такав јад и не жели утехе и храни се осећањем своје неутољивости. Нарицање је само потреба да се стално позлеђује рана.

Али заљубити се не значи волети. Може се заљубити и мрзећи. Запамти!

Па и од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене, само ако је твоја душа способна да тражи драгоцено.

А главно је, не стидите се толико самог себе јер од тога све и долази.

ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније.

И што по рачунању човековом може бити веома далеко, то је по промислу божјем уочи свог остварења, на прагу.

Зато ја сада штедим и скупљам све више и више, само за себе, драги мој сине, Алексеју Фјодоровичу, да знате, зато што ја хоћу до краја да проживим у пороку, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви у њему живе, само сви потајно, а ја отворено. И ето, због те моје простодушности ме и нападају сви развратници. А у твој рај ја нећу, Алексеју Фјодоровичу, то да знаш; уосталом, ваљаном човеку и не доликује да буде у том твом рају, чак и ако постоји. А по мом мишљењу, заспао и није се пробудио, и нема ничег; сећајте ме се ако хоћете, а ако нећете, нека вас ђаво носи. То је моја филозофија.