Ruski prozor

Rekoh ti, zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš.

Nema pravog puta, sigurnog računa. Lepota življenja je u privremenosti.

A ti hoćeš po mojim šinama da putuješ. Gradi sam svoju prugu. Zapamti, jedina biografija je autobiografija.

Igrala je i šah. Stalno je pobeđivala oca. Nema jače emocije od želje za redom, ni dublje tuge od nemogućnosti da se svet uredi. Kretati se poput šahovskih figura.

„Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim“, govorila je majka. „Ali zapamti“ – i ja sam pamtio – „ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji, po cenu da ih proglase ludim, ne odstupaju od svojih načela. Pa ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda.“

Odesa, kaže Sali. Kako lepo ime. Gde je Odesa? To je ruska Kazablanka. Ili možda pre ruski Marsej. Na Crnom moru. Zaista pišeš bedekere? Od toga živiš? Da, živim od putovanja.

U tim mladalačkim godinama, Rudi, drskost je jedina prava moneta.

Moj vagon je putovao dvostruko, putovao je unutar putovanja. Nigde nije mogao ni da kasni, ni da stigne ranije. Zaleđeni trenutak mimo svih kalendara. Interval koji se ne troši. Ne podleže konačnom obračunu. Vreme unutar vremena, prostor unutar prostora. Provesti život ne napuštajući vagon, to je bio moj fantazam. Pripadati samo svetu koji se kreće tračnicama. Doživotna vozna karta kao jedini pasoš, jedini dokument, kojim se za trenutak može pristupiti na peron, zaviriti u čekaonice malih stanica čija imena su zaboravljena pre nego što su izgovorena. Rampe i skretnice, stanični restorani i garderobe, uredi otpravnika vozova i peronske trafike.

džepove. Napolje sa mislima

Deda je često govorio da je idealna ona brzina koja nam omogućava da uvek budemo na pravom mestu.

Rođen sam na pogrešnom mestu. Nije to fantazam da je drugde uvek bolje, već je zaista tako. To se predoseti. Ja sam oduvek osećao to pogrešno mesto, i zato sam živeo bez lokalne boje. Biti sam sebi okolina, tako sam živeo. I rastao sam kao da rastem na drugom mestu, pa je onda došlo do kurcšlusa. Zato sam ovakav. Koje je to pravo mesto, Rudi?

me je to potrošilo. Kakva sreća da čovek nije besmrtan. Ubio bih se u tom slučaju. Ne verujete mi, Rudi? Rekoh, sve me izluđuje: mir i spokojstvo zapadne civilizacije, javašluk Orijenta. Možda bi trebalo da odem na pecanje? Kako vezati udicu? Ruke mi drhte. Ja sam trijumf svih ludila. Ja sam jedno To. Satreti To do kraja.