Vatreno krštenje

Za sve što smo dužni plaćamo sebi. U svakome od nas leži poverilac i dužnik istovremeno. Stvar je u tome da taj račun u sebi poravnamo. Dolazimo na svet kao trunak života koji nam je dat, a potom se stalno zadužujemo i dugove isplaćujemo. Sebi plaćamo. Sebe radi. Zarad toga da bi se naposletku račun složio.

Život, kanda, nije poezija! A znaš li zašto? Zato što ne podleže kritici.

Teško je tražiti od čoveka da se oslobodi strahova. Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena strahova bila bi osakaćena psiha.

Prijateljstvo ili nastaje dugotrajnim procesom ili je spontano.

– Slično je i s neprijateljstvom – Jenefer otvori ostrigu i proguta njenu sadržinu zajedno s morskom vodom. – Ponekad vidiš nekog u deliću sekunde, upravo pre nego što će te oslepiti, i već ti se ne dopada.

Lakše je srcu kad nekom sudbina nešto podari nego da stalno otima.

Pristupio si družini – odluči se! Ideš li sa mnom ili staješ na stranu onih s crnim plaštevima? Brzo!

– Idem s tobom.

I tako se zbilo – jedan veštac i jedan Nilfgardijac koji je s njim savez sklopio divlje zaurlaše, mačevima zavitlaše. Dvojica drugara, dvojica sapatnika bez razmišljanja u susret zajedničkim neprijateljima pohitaše, u neravnopravnu borbu se upustiše. Bilo je to njihovo vatreno krštenje. Krštenje zajedničkog okršaja, jarosti, mahnitosti i smrti. Jurišala su, smrti u oči gledajući, dvojica drugara. Tako su mislili. Nisu znali da neće tog dana umreti, da upravo na tom mostu preko reke Jaruge neće život skončati. Nisu znali da im je drugačija smrt bila suđena. Na drugom mestu i u drugom vremenu.

Neki tvrde da svaka, apsolutno svaka stvar na svetu ima svoju cenu. To je neistina. Postoje stvari koje nemaju cenu, koje su bescene. Najlakše ih je prepoznati po tome što su jednom izgubljene – zauvek izgubljene.

– Nisi sama – odvrati poluglasno Kahir. – Strašnije je čoveku koji je sam.