Pored mora

Teško je potpuno tačno odrediti kako su stvari postale ovakve kakve su sada, pouzdano reći da je prvo bilo ovo i da je to dovelo do onoga ili nečeg drugog, i da je sad tako kako je.

U svakom slučaju, previše upotrebljavate reči kao što su dostojanstvo, ljubaznost i opraštanje. One ništa ne znače, to su samo reči. Rekao bih da najviše što možemo da očekujemo jeste malo ljubaznosti, i to ako imamo sreće. Mislim, to je moje mišljenje. Te krupne reči su samo deo jezika pritvornosti kojima se prikriva ništavnost naših života.

Moj otac je voleo da kaže da je naša superiornost nad domorocima jedino moguća ako oni pristaju na to. Svi Evropljani moraju da poštuju tanku granicu iza koje će naš misteriozni moralni autoritet nad domorodačkim stanovništvom iščeznuti, pa bismo morali da pribegnemo mučenjima i ubijanju da bismo ga povratili. Jadni tata, nije bio svestan da smo zahvaljujući mučenjima i ubistvima počinjenim u naše ime taj autoritet prvobitno i stekli. Mislio je da smo to postigli nečim misterioznim što ima veze sa pravdom i blagim merama držanja discipline, nečim što smo stekli čitajući Hegela i Šilera i odlascima na misu. A da ne pominjem zabrane i progone i presude po kratkom postupku, donete na osnovu gnusnih ubeđenja. Da ne pominjem ni pešadijske pukove i tamnice. Starosedeoci su nas se plašili upravo zbog naše moralne superiornosti. Ali eto, ubrzo smo to osetili na sopstvenoj koži i shvatili da zbog filozofije i poezije ne samo da nismo ni delimično rešili zagonetku već da je postala još složenija.

Želim da gledam napred, ali uhvatim sebe kako uvek gledam unazad, čeprkam po vremenima koja su davno prošla i koja su pregazili kasniji događaji, tlačiteljski događaji koji, poput neke gromade nadneti nada mnom, upravljaju svakim mojim korakom. S druge strane, kada se osvrnem, uvidim da neki predmeti i dalje sijaju zlokobnim sjajem i da svako sećanje pije krv. Turobno je to mesto, zemlja sećanja, poput mračnog, uništenog skladišta sa trulim daskama i zarđalim merdevinama, u kome ponekad preturate po ono malo preostale, razbacane robe.

Ja pričam mapama. A ponekad i one nešto kažu meni. Nije to čudno koliko se čini niti je to nešto nečuveno. Pre mapa svet nije imao granica. Mape su ga uobličile i pretvorile u teritoriju, u nešto što se može posedovati, a ne da se ostavi kao nekorišćena zemlja i dopustiti da je drugi prisvoji. Zahvaljujući mapama mesta na rubu mašte činila su se pitomim i dosežnim. A kasnije, kada je postalo neophodno, geografija je postala biologija da bi se stvorila hijerarhija po kojoj su raspoređeni ljudi koji su živeli u svojoj nepristupačnosti i primitivnosti na drugim mestima na karti.

Jeste li primetili neverovatne posledice porodičnih sporova u istoriji islamskih naroda? Umajadi su svrgli Prorokovog unuka Hasana i vladali stotinu godina u Damasku. Potom je porodica Abasa Abdulmutaliba, Prorokovog strica, započela rat da bi svrgla Umajade u ime svete porodice i vladala iz Bagdada pet stotina godina. Dobro, nisu vladali baš petsto godina, istina – vojskovođe i turski najamnici jesu vladali prvih dvestotinak godina – ali činili su to u ime Abasove porodice. U isto vreme, u severnoj Africi imamo Fatimide, potomke Prorokove kći Fatme, i njene sinove Hasana i Huseina. Zatim dolaze Osmanlije, potomci Osmana, koji su nekoliko sekundi vladali polovinom sveta i uspeli da zadrže veliki deo te teritorije čak i u dvadesetom veku. A u naše doba imamo decu Abdulaziza ibn Sauda, koja sede na moru crnog zlata, na teritoriji koju oni nazivaju Saudijska Arabija, po svom pretku. Mrzim porodice.“