Beograd novog doba

Samoća im je predstavljala još veći teret i brži put ka smrti, jer, čovek je najbliži smrti i najčešće umire kada oseti samoću i prepuštenost samom sebi.

U modernom vremenu svega ima, ali ljubavi najmanje.

Znao je da u čitanju pronađe utehu za sve, pa tako i za bol zbog Milevinog odlaska.

Kada duži period čovek nema novca, onda novac prestaje da mu bude toliko važan.

Čudesna je moć ljudske psihe... Oni su verovali u dobro, to su i dobili, vi ste verovali u loše, pa je iz straha da ga ne sretne, neko od vas zaboravio da zatvori gas, koji je iscureo.“

Iako imam 45 godina, moja duša je stara. Živela je na drugim kontinentima u drugim kulturama, u drugo vreme, ali znam da sam u Beogradu rođen sa razlogom. I da živim u Beogradu sa razlogom.

Kada čovek misli da su mu potonule sve lađe i kada se nađe na dnu najdubljeg očaja, ne prepoznaje, zapravo, priliku koju mu Bog šalje. Izgleda da su trenuci velikih nesreća samo opomene i poruke da je vreme da se krene novim putevima. Taj put treba samo otkriti i nikada ne odustati“, pomislio je Darko, dok je gledao u dim sa zgarišta koji je polako nestajao u noći pred novo svitanje.

Kao da je nestalo otmenosti u ljudima, šarma, sve je nekako postalo bezlično. Ovo je čudno vreme, bez duše, bez osećaja...“

Ne umemo da se radujemo ničemu. Sve nam je dostupno, ima se para ali ne znamo da se radujemo, ne znamo da budemo srećni“

ovo nam može biti velika lekcija o tome da strah ili veru stvaramo mi i da mi verujemo ili u čuda ili u tamu i zločin

Čovek treba da se osami, da uđe u predvorje straha i da ga razbije, jer ako to ne uradi, uvek će da mu robuje bez ijedne pomisli na to da uzrok straha možda i ne postoji.

Živimo u vremenu kada se sve želi odmah i sada, kada je novac presudan, a ne kvalitet samog života. A novac, kako ovih dana posebno svedočimo, ne može da kupi ni život ni zdravlje. Ni sreću. Jer život je prolazan i često ne umemo dovoljno da ga cenimo. Da se radujemo malim stvarima, jednostavnosti života.

Ada Ciganlija je početkom decembra bila uvek pusta, ostavljena sama sebi. Ogrnuta tišinom i mrakom, predstavljala je sigurno utočište za svakog ko je želeo da pobegne od gradske gužve i buke. Za razliku od leta, kada su plaže bile pune i u večernjim satima, zimi je Ada oblačila drugačije ruho i poprimala drugačiji izgled. Nekome sablastan, nekome romantičan.

„Meni ćete doneti produženi espreso bez mleka“, odgovorio je Neša.

misleći šta će se desiti ako ne bude mogao da dođe ili mu nešto iskrsne.

Retko kada je nailazila na direktne i agilne muškarce, te je ovaj nedvosmilen poziv iznenadio.

Sedeo je u malom salonu, čekajući da uđe u kancelariju direktora, a onda se na vratima pojavila ona. Visoka, plave kose, veselog i živahnog osmeha.

„Dobar dan. Moje ime je Milena. Čekate gospodina Petra?“, brzo mu je pružila ruku.

Odjednom, u njih se uvukla neka čudna nelagoda i iščekivanje

nevidljivu vezu i to nežno prijateljstvo

onda se čuo jak prasak! Sve troje su se skamenili.