Zajedno sami

Jer, o apsolutno svemu smeju govoriti samo oni koji svašta znaju i oni koji ne znaju maltene ništa – s tim što ovi drugi polažu veće pravo, jer znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje – nikad.

„Neko je jednom rekao da je umetnik u isto vreme nešto mnogo manje i nešto mnogo više od običnog čoveka. U današnje ljubomorno vreme, ti ljudi, ti obični ljudi, oni pate zato što se boje da je umetnik to drugo. A umetnici pate jer se boje je da su ipak ono prvo. Ranjivi, preosetljivi, nesposobni da zagrle stvarnost onakvu kakva ona jeste. Netalentovani za život, talentovani za nešto drugo. Nešto drugo, ha. Bez ikakve garancije da je to drugo zaista nešto istinito. Srećni i nesrećni jer vide dalje i više nego ostali. Večito prljavi od tragova tuđih šaka na sebi, šaka šakala koji ih vuku dole, u svet pod libelom. Umetnik nikada ne zna da li više voli život ili smrt, zato. On večito luta između te dve krajnosti. Neko drugi je pak rekao da je umetnost kompenzacija za stvarnost, jer nastaje iz onoga što nemaš. Umetnici, naravno, nikad nemaju ništa. Njihove ruke love vazduh, zato svima izgledaju prazno. Umetnik nema dokaza da nisu prazne. Nikad nema dokaza. Nikad ne zna da li je od neba dobio dar ili prokletstvo. Da li je njegov misteriozni sufler muza, ili demon? Da li on stvara ili samo prenosi? Znanje je imanje, vele ljudi – pa tako, kako umetnik nikad ništa od ovoga ne zna, logično on ništa i nema. On je tu da pred svetom bezrezervno brani nešto u šta ni sam nikada ne može biti siguran. Nikad do kraja. S vremenom, on postaje zavisnik – uslov njegovog življenja postaje činjenica da li je priznat ili nije. Onog časa kada inspiracija počne da ga napušta, on je gori paćenik od svakog zaljubljenog balavca. On ne može da preživi činjenicu da je ostavljen. On ostaje nenadoknadivo napušten. On umre bedan i jadan. Ono malo vazduha što je zarobio prstima tada proklizi i nestane, kao da ga nikada nije ni bilo. I on nestane sa ovog sveta ne znajući da li ga je uopšte bilo.“

Ako vi verujete da će vam biti bolje od zaokruživanja ovog ili onog broja na glasačkom listiću, onda ćete se verovatno razočarati. Teško da potez olovke na glasanju menja vaš život… ako hoćete da vam bude bolje, morate sami da grizete za svoje.

Jer, o apsolutno svemu smeju govoriti samo oni koji svašta znaju i oni koji ne znaju maltene ništa – s tim što ovi drugi polažu veće pravo, jer znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje – nikad.

Radoje se u neverici strese i prvi put dobi nejasnu ideju da nešto krupno sa ovim svetom nije u redu, čim teta Nada ovoliko rida.

Srećom, svemir smešten u malu dečju glavu nije se previše mučio pri usisavanju ovog saznanja. Jer, deca imaju taj divni dar da prelaze preko onoga što ne razumeju, a nameće im se.

Ti si serijski samoubica po zanimanju, eto šta si. Time se baviš oduvek.“ Nesrećni razjapi vilicu. „Šta se čudiš? Ima li kakvih nejasnoća? Serijski samoubica, da! To je onaj koji celog života, iznova i iznova, sistematski ubija sebe. Ubija i poslednji tračak života u sebi, svaki put kad prepozna takvo nešto. Pa, dragi moj serijski samoubico, da ti drugarski kažem još nešto: ne, ja stvarno nisam onaj koji te muči u snu. Kao i svakog ubicu, i tebe muči duša onog koga si ubio.“

Radoje se u neverici strese i prvi put dobi nejasnu ideju da nešto krupno sa ovim svetom nije u redu, čim teta Nada ovoliko rida.

Srećom, svemir smešten u malu dečju glavu nije se previše mučio pri usisavanju ovog saznanja. Jer, deca imaju taj divni dar da prelaze preko onoga što ne razumeju, a nameće im se.

Neuništivi ste, jer ste tako jebeno prazni. Tako jadno, sramotno prazni! Koliko puta treba pucati u ništa da bi se ubilo ništa? Šanse su mi ništavne, ako bih to namerio. Ja to vrlo dobro znam. Ubiti bitangu koja ionako nema život čak nije ni ubistvo.“

Tako su oni govorili celog svog života, a da nisu spoznali šta je zaista sloboda u pravom sjaju, toliko beskonačna da staje jedino u srce koje je oseća. Sad im to postade jasno: nijedan čovek nikada nije sasvim slobodan. Ali insekti… životinje i ptice… cveće i drveće… oni jesu, i samo oni razumeju suštinu ovog sveta.

Parabola o glavama i torbi“ i išla je, manje-više, ovako:

Prolazeći prometnom ulicom, čovek se zagleda u nekog tipa koji je lakim i sigurnim pokretima ruku odšrafio sebi glavu kao da je bila sijalica, te je mirno stavio u pijačnu torbu u kojoj je već bila glavica kupusa i nastavio dalje. Čovek ga zaustavi: „Gospodine, izvinite… glava vam je u torbi…“ „A zašto mislite da nije i vama?“ – mirno reče glava iz torbe, a njen vlasnik krenu svojim putem. U taj čas, na glavu zbunjenog čoveka pade otvoreni kofer sa desetog sprata i na mestu ga ubi, a kad mu telo pade na hrpu trica i kučina ispalih iz tog kofera dok je padao – glava mu se uparkira pravo u prazan kofer. Iz zgrade tada istrča neki pisac i viknu, gledajući nagore: „Zašto svaki put kad se naljutiš na mene bacaš moje stvari kroz prozor, aman? I kud baš tu torbu, trebalo je da danas s njom odem do urednika! Nova glava je bila unutra, ženturačo!“

probranim krdom alapača, opajdara, vućumara, ogovarača i ostalog stručnog kadra visokokvalifikovanog za sumiranje tuđih života u smiraj dana

Profesorka srpskog šuškala je i vrskala pretežni deo ukupnog broja suglasnika, pa su je zvali Lišće. Ta večito jesenasta atmosfera na času srpskog, uzrokovana beskrajnim šuštanjem Lišća, nekima je bila neprolazna meta sprdnje i cerekanja – a nekima je delovala malaksavajuće i setno. Kao svaka jesen.

„Ja nisam mogao da biram. Ti jesi. Stoga, proklet si ti. Kukavičko kopile, misliš da ne znam da si bio tu još kad sam se rađao? Misliš da ne znam koliko si bodrio moje rađanje, koliko si želeo da se rodim? Misliš da ne znam da si ti moj otac? Misliš da ne znam da si u isto vreme želeo moj život i moju smrt? Neželjeno napušteno dete, to sam ja, oduvek! Tvojom krivicom, bedniče jedan ništavni!

Postoje samo nadljudske stvari, nikako natprirodne!

U se i u svoje kljuse? Ne, nego samo u se! Kljuse bi moglo biti podmetnuto da te upropasti.

Sudbina živi toliko dokono da čak ima vremena i da nam se svakoga dana po više puta obrati kroz šolje iz kojih ispijamo okrepljujuću kaficu.

ovde svako prezire svog bližnjeg, i zbog toga ne govori

ženska ruka svrab ne češe

znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje – nikad

„Što piješ kad sve znaš, bratko?“