Kastigulja

Ljudi treba da se sastavljaju po onome što može da ih veže, po onome đe sliče jedno drugome. Ma kolko da nas ono drukče mami, tome treba odoljet. Ne zato što to drugačije od tebe nije dobro, no što ga nikad nećeš razumjet kako treba. Varka je ako misliš da ga možeš prisvojit ka ono što ti je blisko. Sve to drukče vremenom počne da te muči i troši. Brzo na sve to što te mamilo postaneš kivan.

− Pazi što pričaš – Niko podiže štap. Agnica ne ustuknu. – Nemo da te potegnem.

− Možeš, neću ti se izmicat. Kad muškome zafali snage da pogleda u ono što je napravio, tada mu najlakše poleti ruka. Tako bude, kad druge snage nema – primače mu se cijeli krok da je može dofatit. Niko skrenu pogled.

Život je škrtica. Ne nudi te mnogo. Ponekad moraš sam pružit ruku da bi ti se dalo. Ako se snebivaš, lako će te preskočit i preć nekome drugom u šake. Tada je pozno da se premišljaš i kaješ…

Ova priča nas uči da je oprost mučitelju najslađa osveta, da tek onda kada ne vapimo za nečijom ljubavlju i objašnjenjem, onda ih i dobijemo.

I nije džabe ova rogobatna reč ženskog roda. Muško je bilo da govori i pametuje, žensko da ćuti i brine o domu, muško je bilo da se igra rata, žensko da rađa i podiže junake. Bez ijednog jedinog HVALA. Muškom je praštano, moglo se opravdati, iskupiti, izboriti. Žensko je moralo da živi u senci, da ćutke podmeće leđa i prihvata na sebe sve ono što je muško moglo odbaciti iz čistog hira. Decu, dom, roditelje. Žena nije smela da dozvoli da oluja razgradi dvorište i skloni crep sa kuće, da se ne daj Bože ugasi ognjište, jer je rođena da trpi i učena da to prihvati kao usud. Ona nije smela da razočara, niti da traži više do prava na goli život. Nije smela da se zaljubi u pogrešnog, jer se uvek moglo upreti prstom u nju i reći: „Kastiguljo!“ To nije bila tek puka reč, uvreda. Bio je to beleg koji ništa nije moglo oprati i bilo da je opravdan ili ne, bacao je blato na celu porodicu i na buduća pokolenja. I kao što leprozan prestaje da bude ljudsko biće i biva odstranjen, da tako nakazan i zarazan ne ugrozi one zdrave, tako se kastigulja sklanjala od očiju i odlazila u planinu da u nekoj pećini ili kolibi čeka sudnji čas.

Ima tih knjiga koje te promene ili bar naprave još bolju verziju tebe, mudriju, plemenitiju. To je za mene ova knjiga neobičnog imena. Kastigulja znači „ona koja je obrukala“. Nekada davno reč je nekim brodom prispela odnekud i ostala tu zauvek, duboko ukorenjena u crnogorski jezik i kulturu, kao da joj je oduvek tu bilo mesto.

Pelin je čudna travka, prospe se po gori na obje njezine bande, utopi se u sivilo krša, pušti da ga gaze stazama i postopicama, nijemo čeka da ga takne ljudsko oko i prepozna da je baš u njemu lijek za svekolike njegove boljke.

Kolko je visoko do neba, tolko je duboko do ljudske duše.

Istina ne traži riječi da bi se potvrdila, već vrijeme da se pokaže. Povrijeđenu dušu ne mogu da zacijele tuđa opraštanja dok sama sebi ne oprosti. Ljepota se lakše prepozna u komadiću plavetnila koje se probilo između zgusnutih, sivih oblaka, nego u vedrim danima koji se preko cijelog svoda nadovezuju. Mirisima lavande i bosioka ponekad je potrebna zera gorčine od pelina da bi se sastavili u ono po čemu se prepoznaje komad tog neba.

Sad je znavala da snaga žene nije u silini kojom se muški prse, nego u stpljenju kojem su je učili. Da nije u hitanju, već čekanju da dođe pravi momenat za njezinu istinu. Da baš ono što je lomi daruje je najjačom snagom.

Kad živimo sreću, na to nas mora neko drugi podśetit i ne znamo da je živimo, a kad nas stigne muka, tada nas sama tuga opomene. Niko drugi ne treba da nas podśeti na tugu.