Kastigulja

Kad nešto ostavljaš, moraš dobro gledat da za sobom nijesi ostavila nečije suze, jer se pretvore u najgrđe aveti koje ti oduzmu od spokoja. Po noći ti ne daju sna, a danju ćeraju da se osvrćeš. Takvi ne mogu nikuđ naprijed. Tražićeš nešto, a nećeš znavat što tražiš.

ti ispod čapre migolji neman u koju si se

Istina ne traži riječi da bi se potvrdila, već vrijeme da se pokaže.

Ljutnja je lakša, jer umije da prozbori. Nepravda izije čeljade iznutra.

vrijeme gledanja vazda je kraće od trajanja.

Čeljade vazda ostane željno onoga što mu se najmanje brani. Posebno žena. Same sebi oduzmemo, udovoljavajući vječito drugima i vjerujući da se za ono naše ima kad. Vremenom se sviknemo da preko toga ne tražimo, ubjeđujemo sebe da tako treba, sve dok ne dođe dan kad ćemo se suočit sa sobom. E tada bude pozno. Želje se brzo pale, još brže utule

uznijelo? – ponekad pitanje da odgovor na sve.
− Zato što je čoek slab. Ne umije sam sa sobom. Ponekad mu lakše pada patnja od spokoja.
− Kako? Kako mu lakše dođe patnja od mira?
− Kad živimo sreću, na to nas mora neko drugi podśetit i ne znamo da je živimo, a kad nas stigne muka, tada nas sama tuga opomene. Niko drugi ne treba da nas podśeti na tugu.

Reću ti nešto. Volio bih da to razumiješ baš onako kako mi je sada u srce. Zborim ti ono što me je naučio život, iz duše, a to je ono što ti se vremenom pokaže ka jedina istina. Ljudi treba da se sastavljaju po onome što može da ih veže, po onome đe sliče jedno drugome. Ma kolko da nas ono drukče mami, tome treba odoljet. Ne zato što to drugačije od tebe nije dobro, no što ga nikad nećeš razumjet kako treba. Varka je ako misliš da ga možeš prisvojit ka ono što ti je blisko. Sve to drukče vremenom počne da te muči i troši. Brzo na sve to što te mamilo postaneš kivan.
− Kako to misliš? – Perkov pogled je i dalje prebira po podu.
− Tako što se samo sličnostima možemo podupirat. Po tome se bira ono što treba da traje, da može da se uveže, da bude čvrst oslonac i temelj onoga što gradimo. Sve mimo toga samo troši snagu, crpi volju, skreće misli na stranu koja vuče u pomamu. Pametan čoek sve to preduprijedi na vrijeme, jer zna da ništa nije zanavijek. Svekoliko bude i prođe. Kolko je visoko do neba tolko je duboko do ljudske duše. To je ponor koji guta više no se može iznijet. Blago onima koji na vrijeme nauče kako da se sa sobom nose.
− Kako?
− Tako što se često zaviri u sebe. Prebere se po ćoškovima duše sve ono što skrivamo od

Kad živimo sreću, na to nas mora neko drugi podśetit i ne znamo da je živimo, a kad nas stigne muka, tada nas sama tuga opomene. Niko drugi ne treba da nas podśeti na tugu.

Od sudbine još niko nije uteka.