Istorija pčela

Mnogo šta je poticalo iz vremena pre Kolapsa, iz vremena pre nego što su demokratije pale, pre svetskog rata koji je usledio kada je hrana postala dragocenost dostupna samo malobrojnima. U ono vreme proizvodnja informacija bila je tako ogromna da više niko nije imao nikakav pregled. Reči u nizovima dugačkim kao Mlečni put. Prostranstva mapa, slika, ilustracija, velika kao površina Sunca. Vreme vezano za film, vreme srazmerno milionima ljudskih života. A tehnologija je sve učinila pristupačnim. Pristupačnost je bila mantra tog doba. Ljudi su neprekidno bili ulogovani u sve te izvore informacija na sve naprednijim komunikacionim aparatima.

Možda zato što se to desilo u SAD, u to vreme ništa nije bilo zaista veliko dok se ne desi u SAD.

slatki cvetni nektar, polen i vodu,

Jajašca su samo milimetar i po duga. Po jedno u svakoj ćeliji, sivkasto naspram žutog voska. Posle samo tri dana izleže se larva, najčešće ženka, i obasipaju je hranom kao razmaženo dete. Onda dolaze dani rasta, pre nego što se ćelija zatvori voštanim poklopcem. Unutra larva pravi čauru, sama je isplete oko sebe, odoru koja je štiti od svega i svih. Tu, i samo tu, biće sama. Posle dvadeset jednog dana ispuže iz ćelije i pridruži se ostalima, novorođena, ali još nespremna za svet, beba, ne ume da leti, ne ume sama da se hrani, jedva se drži za saće, puzi, baulja, oprobava. Prvih dana zato dobija jednostavne poslove u košnici i ima ograničen opseg kretanja. Čisti ćelije za jajašca, prvo svoju, pa tuđe, i nikada nije sama. U svakom trenutku ima mnogo drugih pčela, na stotine, koje se nalaze na istom stupnju razvoja kao ona.

Pravi novac je u oprašivanju. Zemljoradnja nema šanse bez pčela. Silne milje procvetalih stabala badema ili grmova borovnica ništa ne vrede ako pčele ne prenesu polen sa cveta na cvet. Pčele mogu da pokriju nekoliko kilometara u jednom danu. Na hiljade cvetova. Bez njih su cvetovi beskorisni kao učesnice u izboru za mis. Lepi na oko, dok traju, apsolutno bezvredni na duže staze. Cvetovi bi venuli, umirali, ne donoseći plod.

Jer odlepršala je nekud, kao što latice odleću iz krošnji kad se period cvetanja završi. Vetar joj je bio u pogledu, neuhvatljiv.

Pustili smo uzde, šuma će moći da se raširi. U zemlju će se zasaditi nove biljke, velike oblasti ostaće divlje.

Ali pčele se ne mogu ukrotiti. Samo se mogu čuvati, mogu primati našu negu.

Sevidžova standardna košnica, baš onakva kakvu je Tomas Sevidž nacrtao u Slepom pčelaru, košnica koja je bila u njegovoj porodici još od 1852. godine, originalni crteži su nestali u jednom trenutku u istoriji, ali Sevidž je upamtio mere i izgled košnice i ponovo sve nacrtao.

Ali gledao sam te njegove korake po livadi, gledao sam kako podiže iz nogu, ne leđima, kako se saginje, podiže, spušta, iznova i iznova. I kako sam gledao te pokrete, polako sam prestajao da se tresem. Jer svakim danom bilo je sve lakše držati viljušku. A onda, dok smo vrcali med, dok je blago jesenje sunce stajalo nisko na nebu, žuto poput kapi koje smo otresali sa ramova, iznenada sam to primetio. Nestalo je. Drhtanje je nestalo.