Istorija pčela

Nisam gledala na sat. Znala sam da to ne pomaže. Samo sam znala da je sa svakim cvetom preko kojeg pređem četkicom veče još malo bliže. I jedini kratki sat koji sam svakog dana mogla da provedem sa detetom. Taj kratki sat bio je sve što smo imali, i u tom kratkom satu sam možda mogla nešto da promenim. Da posejem seme koje će mu pružiti mogućnost koju ja nikada nisam dobila.

Mnogo šta je poticalo iz vremena pre Kolapsa, iz vremena pre nego što su demokratije pale, pre svetskog rata koji je usledio kada je hrana postala dragocenost dostupna samo malobrojnima. U ono vreme proizvodnja informacija bila je tako ogromna da više niko nije imao nikakav pregled. Reči u nizovima dugačkim kao Mlečni put. Prostranstva mapa, slika, ilustracija, velika kao površina Sunca. Vreme vezano za film, vreme srazmerno milionima ljudskih života. A tehnologija je sve učinila pristupačnim. Pristupačnost je bila mantra tog doba. Ljudi su neprekidno bili ulogovani u sve te izvore informacija na sve naprednijim komunikacionim aparatima.

Napisao ju je Fransoa Iber, objavljena je u Edinburgu 1806, pre skoro 45 godina, a naslov je glasio New Observations on the Natural History of Bees.

„Dobro veče, oče.“

Samo sam hteo da se nasmeši, ali nisam video ništa osim te krute ozbiljnosti.

Puteljak je pokazivao kuda su hodale, tragovi stopala u dubokom snegu.

Svi moramo raditi da bismo imali šta da jedemo, govorilo se, da bismo uzgajali hranu koju ćemo jesti.

Uvežbavanja dugog mirnog sedenja.

Njegova supruga je na sreću poudala skoro sve ćerke. Ali sin Edmund prošao je gore. S njim ništa nije bilo kako treba, bio je vetropir, dendi, rano je okusio alkohol i s vremenom nestao na ulicama Londona.

Standardna košnica Vilijama Sevidža. Koja strogo uzev nije postala standard nikome osim porodici Sevidž.