Moravska noć

Jedino što je preostajalo bio je inat. Nekada je on Balkancima bio pripisivan kao najlošija odlika. Prebacuju nam to i dalje, i danas kao i tada, strane sile, a tu spada i to da reč koja se koristi za inat nije naša sopstvena, nego strana reč, iz jezičkog blaga okupacione sile koja je najduže vladala, strana reč i psovka. Ali takav inat bio je, možda, ono jedino moguće, i čak ništa loše, moglo je to pre da bude poslednje sredstvo u dokazivanju sebe, što je zračilo nešto lepo, a to je značilo nešto što je pokretalo i sjedinjavalo, i mogla je takva vrsta inata da se sa Balkana prenese na sve one na zemaljskoj kugli, kojima je pod diktatom normalnog i realnog vremena pretilo razvrstavanje? Ruženi inat, da li je mogao da postane snaga? Da izazove – da dozre u – delanje?

U jednom selu ima mnogo toga da se vidi. Ti si ovde u tuđini, budi miroljubiv! Isplatili se to, sve to preživljavanje? Niko te neće spasti. Pre je to sve milost. Događa se još mnogo. Nema razloga za radost. Ne zovi me pesnikom, ne zovi me sakupljačem vazdušnog materijala. A pepeljavko. Sve je pepeo, sve je vazduh. Čudi me svako ko je veseo. Ostani pri istini, i traži je. Zapravo, treba celog dana samo šiljiti olovke. Svi su na sigurnom, a nas dvojica nismo. Opet ništa – i sve biva smrvljeno. Od lišća do jorgovana. Danas je ponedeljak, a ponedeljak je dobar dan za odlaženje u planinu. Nežno se razvodi. Sunce je nešto tako prijatno. Ostaj mi i dalje tako neupadljiv. Jedanput će ti se tokom dana nadalje nešto zazeleneti. Ili neće. Nema rajskih dana. Na kraju niko ništa i ne zna. Ostaje razvod bez nade.“

Bez oca: najslobodniji od slobodnih? Ma, ne, dragi moj: dete bez oca nikada ne odraste, ama nikada, ni uz pomoć iscrpljujućih marševa, ni uz pomoć oluja u planinskim vrhovima, niti prolaženjem kroz pustinje, ne postaje ono tako kompletan čovek, u najboljem slučaju biva neko ko preteruje. Nisi ti slobodan, jer misliš da čoveku nikada nije potreban otac, nego ostaješ izvan svega. Prognanik si ti, prognan ne samo iz očevog grada, nego sa svih mesta, neko ko nigde ne pripada. Nastupaš kao princ, ti, bez oca, u slobodnom prostoru, i, ako si princ, ipak si samo princ niotkuda, princ bez teritorija. Kao takav vitez, ti, bez oca, hteo si da budeš nezavisan u borbi za ideale, a odricao si ih se čim bi na njih naišao, neodgovoran, baš kao što si se otpočetka odricao svog oca, kao neko ko za njega nije bio odgovoran. Kao ljubavnik si samo sanjario… Jedino si sebe imao pred sobom… Kao neko nastupajući, čak i u skrivenom, čak i tamo gde nije bilo ljudi… Nestani, ti, druškane bez oca.

„Ah, vi moje drage noćne more“, rekao je onda u podnožju brega najedanput tako mirnim, ali i ustreptalim glasom: „Vi ste mi do sada uvek spasavale život, budile ste me u poslednjem trenutku iz smrtnog sna. Noćne more, moji anđeli čuvari.“

Kada je bio zaljubljen, a to je bilo retko, odmah se javljala pomisao: „Ta žena tu hoće da je ja, ja lično, spasem.“

Šta sad? Jer On je hteo da učini nešto, za nju. Samo, znao je od ranije, takoreći iz svog ranijeg života, da je, kad god je učinio nešto za drugoga, potom možda bivalo još gore. Svojim dobrim delima je On u najboljem slučaju odlagao nesreću. Ne mešati se ni u šta. Pustiti da se stvari odvijaju. Da budu: to je postalo deo njegovog zakona. Pa ipak. Pa ipak

divna praznino – ti, moja zaostavštino. I onda ga je obuzela, ne, nadjačala ga je, tamo u Ničemu i opet Ničemu, nenadno, nešto drugačije od, na primer, čežnje, ili požude, i to beše, daleko od svakog bića, glad, ogromna, ujedno glad za telom, i glad za vazduhom.

Nije više bilo povratka, uvreženog u njemu – moglo se samo napred. Konačno suton, sa njim i miris reke, a iza jova i topola razbuktavanje svetlećeg natpisa na njegovom brodu, ne, njegovom konaku, Moravska noć

Dva leptira na suncu, plešući jedan oko drugog na malom prostoru, kao i uvek na putovanju Evropom, jedva veći od nokta na palcu, crveno-smeđi, sa mustrom orijentalnog tepiha, od krugova i trouglova, na krilima, i koji se svaki put jave kao tri, ako ne i više: sve to beše već unapred Balkan.

To behu naprsline u vremenu i u prostorima, pretpostavke, ostrvca, ostrvski trenuci. Sada, ipak, pustio je On korak po balkanskom kontinentu, po tome terra firma, daleko od svake vrste obale i mora. Natrag i u unutrašnjost zemlje kojom protiču reke sve određene za Dunav i Crno more.

Devojka se na prvi pogled gotovo i nije razlikovala od drugih mladih ljudi u vozu: beše u kožnoj jakni, farmerkama, čizmicama, sa lažnim brilijantskim pirsingom u jednoj nozdrvi. Ono što ju je, međutim, odmah razlikovalo od drugih bilo je to kako je tu sedela i čitala. On ju je ugledao najpre samo kroz noge drugih koji su stajali oko nje, a od knjige na njenim kolenima video je samo delić, ne i naslov. Ali, kako je samo čitala: to ti je bila čitačica. Ona je tu očigledno živela sa knjigom, čitala je slovo po slovo, postavljala je pitanja knjizi, pa sebi, bila je sa knjigom spojena, knjiga beše u njoj, ona i knjiga behu jedno.