Krv vilenjaka

Nemoj nikada da napraviš ovakvu grešku, mala vešterice – promrmlja on, pokazujući očima na kola. – Kada neko ispolji prema tebi saosećanje, simpatiju, odanost, kad te iznenadi njegova plemenitost, onda to ceni, ali nemoj da brkaš s... nečim drugim.

Ne uzbuđuj se, pomisli samo na njegov izraz lica u štali. Viđala si već takve izraze, mala, viđala, ne zavaravaj se. Budalast, skrušen, zbunjeni izraz muškaraca koji želi da zaboravi, koji se kaje, koji ne želi da se seća onog što se desilo, niti da se vraća na ono što je bilo. Boga mu božjeg, mala, ne zavaravaj se da je ovog puta drugačije. Nikada nije drugačije. I ti to znaš. Na kraju krajeva, imaš dovoljno iskustva.

taj... pa... muškarac... kako da prepoznaš da je onaj pravi s kojim...

— ...možeš da odeš krevet?

— Mhm.

— Ako uopšte budeš mogla da biraš — čarobnica iskrivi usne u osmeh — a nemaš iskustva, onda u prvom redu ocenjuješ ne muškarca, nego krevet.

Cirine smaragdne oči raskrupnjaše se do veličine i oblika tanjirića.

— Kako to... krevet?

— Baš tako. One koji nemaju krevet odmah otpiši. Od onih koji preostanu, otpiši one s prljavim i neurednim krevetom. A kad ostanu samo oni s čistim i urednim krevetom, odaberi onog ko ti se najviše dopada.