Solomonovo slovo

Voljena, stalno mislim na tebe. Još na sebi osećam dodir tvojih usana, tvoje kože…“

Otvaram vrata prodavnice, izlazim. U susret mi navire sunce. Sunce. Navire. Ubrzo ti se vraćam.

Osmehnu se i eto – pogled pun detinje nežnosti, kao da joj se ispod maske odraslog čoveka osmehuje dečak. Zračio je nekakvom ispravnošću, nenametljivom pravičnošću. Čestitost, karakter – pogled čoveka kome možeš verovati. Ili bar želiš.

Jer voda, baš kao i kukavičluk i požuda, uvek traži najdublje dno.

„Američki psiholog Džoel Noris utvrdio je da serijski ubica prolazi kroz šest faza mentalnog procesa prilikom svakog ubistva. Tokom prve, aura-faze, on polako gubi dodir sa stvarnošću. Samo ubistvo je peta, ili totemska faza i predstavlja vrhunac za serijskog ubicu. Ili pak antiklimaks. Jer ubijanje ubici nikad do kraja ne namiri potrebu za katarzom, pročišćenjem, koje on vezuje za smrt drugog čoveka.

Norveškoj nije bilo – bar mi ne znamo – serijskog ubice još otkako je Arnfin Neset harao osamdesetih godina“, reče Voler.

Norveškoj nije bilo – bar mi ne znamo – serijskog ubice još otkako je Arnfin Neset harao osamdesetih godina“, reče Voler.

Norveškoj nije bilo – bar mi ne znamo – serijskog ubice još otkako je Arnfin Neset harao osamdesetih godina“, reče Voler.

Nikolaja je bunio neznančev poluosmeh. Bio je nekako protivrečan: iskren ali zagonetan, blagonaklon ali ciničan, veseo ali pun bola. No, verovatno opet previše fantazira.

sposobnost racionalnog razmišljanja o sopstvenoj koristi obrnuto proporcionalna inteligenciji.

Harija taj tužni, rezignirani osmeh podseti na oca. Osmeh čoveka koji gleda u prošlost, jer samo tamo može naći nešto čemu bi se osmehnuo.