ESTORIL

– Tamo, u Sahari… tamo je sve drugačije. Čak je i tišina drugačija. I nije uvek ista. Postoji tišina mira, kada plemena nisu u ratu, kada pada sveže veče… Postoji podnevna tišina, kad sunce umrtvi sve misli i pokrete. Postoji lažna tišina, kad severni vetar umine, a insekti, poneseni kao polen iz oaza u zaleđu, dođu da najave peščane oluje sa istoka. Postoji tišina strepnje, kad doznaš da udaljeno pleme priprema zaveru. Postoji tišina tajne, kad Arapi međusobno raspravljaju svoje nerazumljive razlike. Postoji napeta tišina, kad kurir kasni pri povratku. Ima reska tišina, tada zadržavaš dah da bi bolje čuo. Postoji melanholična tišina kad se prisećaš onih koje voliš…

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Hodali su polako. Tokom šetnje razgovarali su o šahu, ali i o drugim stvarima, uglavnom trivijalnim. Dete o svom psu, a gospodin o svojoj mački, koja je nedavno umrla. Obojica su namerno prećutali po jedan važan podatak zbog koga bi se protivnik mogao postideti. Mlađi nije rekao starom da je šampion hotela. Stariji je prećutao mlađem da je šahovski šampion sveta.

– Aha, znači: Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva… ja bih rekao, ovako odoka, da je hteo da kaže da mi muškarci nismo baš osobito pametni. Mi samo gledamo kakva je koja ženska, je l’ joj lepo lice, kakve sise ima, kakvo telo. Kapiraš? A u stvari suština se ne vidi očima. Može da bude najbolja riba na svetu, ako se ne kapirate, badava ti.

– Dobro – reče dete ravnodušno. Objašnjenje mu nije bilo uverljivo. Na kraju, kako možeš da tražiš da ti tumači književnost čovek koji ništa ne čita?

U Estoril su došli probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. U Palasiju je smeštaj našlo nekoliko stotina onih najsnalažljivijih među njima: oni sa najboljim vezama, s najviše novca i oni sa najviše sreće. I sada oni, privilegovani među privilegovanima, kukumavče i očajavaju. Njegova pozicija je takva da mora da ih sluša kako se žale i tek ih ponekad podseti da smo svi mi koji smo danas, 26. juna 1940, osvanuli u Estorilu, a ne u Parizu, Beču ili Londonu, zaista srećnici. Siti smo i napiti, imamo struje i vode. Sunčamo se po plažama bez bodljikave žice i u šetnji pod palmama ne srećemo naoružane patrole. Noću spavamo mirno: ne bude nas vazdušni napadi ni kucanje policije na vrata. Kada bi se samo prisetili koliko ih je ostalo pod okupacijom, a koliko po jarkovima pored puta sa ustima punim mrava, ne bi se više žalili. Ali ako je nekome suđeno da provede vreme u jalovom čekanju, zar za to postoji bolje mesto od ovoga? Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Dok gledam ljude oko sebe osećam teskobu. Ne osećam prezir, ni ironiju, samo blagu teskobu. Kao kad u zoološkom vrtu posmatraš poslednje preživele primerke nekakve skoro izumrle vrste. Gledam ih kako se pretvaraju da se ništa neobično ne događa. Kako se kockaju u ogromne pare da bi se osetili živima. Kao nekakvo lutkarsko pozorište, ali žalosno.

– Odlaziš zbog tih ljudi?

– Naravno da ne. Odlazim zbog sebe. Osećam se kao da sam zarobljen u ovoj nezdravoj lepoti kao komarac u ćilibaru… – Veliki Čovek je govorio kao da sam sebe uverava.

Napred, iz daljine, preko mora, surog i neprozirnog, putuju talasi i na svojim hrbatima nose bele kreste. U zaliv ulaze razvučeni u tanke, blago izvijene lukove, kao da klize. Što je bliže kopnu, val se sve više podiže, da bi se, nadomak obale, tamo gde počinje plićak, propeo u prozračan, uspravan, zelenkasti zid i, odmah zatim, u trenu kad površinu uznesene vode pobakri sunce, prelomio preko sebe samoga, stropoštao i razbio u gustu penu, kao od mleka. Istanjen, uzavreo, neće se tu zaustaviti. Nastaviće da puzi preko žala što dalje može, sve sporije, dok mu se ne iscrpi sva snaga, i dok, posustao, ne krene da se povlači tamo odakle je došao, vukući sa sobom šljunak koji šušti kao sitna kiša kad sipi po limenom krovu. Sićušni obluci jednako se kotrljaju po žalu, napred i nazad, i napred i nazad, u ritmu talasa što dolaze i odlaze, i dolaze, i odlaze, i dolaze, sve jednako.

Dečak je imao bledo lice i setan pogled. Neko je docnije, opisujući ga, baš zbog tog pogleda napisao da je izgledao usamljenije od asteroida u svemiru