Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji

Bora Ćosić, koji je napisao preko trideset romana, pripovesti i eseja, javnosti je najpoznatiji po kratkom romanu “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, za koji je 1970. dobio Ninovu nagradu, i koji je čak dva puta dramatizovan u Ateljeu 212 — sedamdesetih u režiji Ljubomira Mucija Draškića, i nedavno, 2007. godine, u režiji Dušana Jovanovića. U ovom izdanju “Porodica” je po prvi put objedinjena sa još jednim tematski i stilski srodnim delom iz istog perioda — kratkim romanom «Priče o zanatima” (1966). Samo je nekoliko knjiga suštinski obeležilo srpsku i jugoslovensku književnost druge polovine 20. veka, a „Priče o zanatima“ i „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ svakako su među njima, jer ni posle gotovo četrdeset godina ništa nisu izgubile na svežini. Glavni junak ove autobiografske porodične epopeje je dečak Bora Ćosić, dok su ostali akteri članovi njegove velike porodice: Mama, Tata, Deda, Ujak i Tetke, uz galeriju likova koji iz spoljašnjeg sveta ulaze u njihov život. Za oba dela karakteristično je stanje društvene pometnje izazvane revolucijom, odnosno dolaskom socijalizma, što je predočeno iz dečije perspektive, uz karnevalsku atmosferu i smeh kao osnovni vezivni element. Otpor totalitarizmu kod porodice je oblik dobrog vaspitanja, koje se, paradoksalno ali u praksi često, kod sredine doživljava kao nepristojnost. Kod Bore Ćosića smeh je oslobađajući, ali i subverzivan, njegova uloga pre svega je da umanji ili neutrališe strah pred životnim okolnostima koje, uprkos veselom tonu oba romana, nisu uvek bezazlene. O tome svedoči i poslednja rečenica “Porodice”, koja kaže da je sve bilo «tako ili još gore”.