Kofer iz Berlina

Šta se najviše od svega pamti?

Strah?

Bol?

Glad?

Ljubav?

Čuvaj mi, Bože, voljenu ženu, jer ja svoje obećanje nisam ispunio. Da ću je štititi i čuvati do kraja života. Iako sam pokolebao njenu ljubav svojim oklevanjem i kukavičlukom

Svako od nas mora da odboluje. I svako od nas tugu drugačije podnosi.

sve što sam u životu stekao. A prokleto je, Vera! Prokleto je jer je ništavno! Nijedna materijalna stvar u životu ne može se meriti sa ljubavlju. Ako nema ljubavi, nema ni života. Ja sam svoj život odslužio, baš kao i taj prokleti rat. Više nemam čemu da se nadam, odavno se ne radujem, jedino me je muzika sprečavala da izgubim razum…

Psihoterapija joj je pomogla da prihvati da i ona može da pogreši, da ima pravo da ne bude uvek i svima dostupna, i da je nemoguće i nepotrebno truditi se da sve drži pod kontrolom.

Ljubav je jedini lični doživljaj u ratu, shvatila je. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt.

Teško je usprotiviti se životu, uhvatiti se s njim ukoštac i imati snage i volje da ostvariš pravo na sopstvenu sreću.

Znaš, najlakše je predati se, prepustiti se sudbini.

Kad čoveku dođe sudnji dan, onda valjda grčevito želi da kaže ono što nikada nije rekao ili učini ono što nikada nije učinio, a trebalo je…

XXV
Kada se voz zaustavio na stanici u Pavlovsku, Vera je bila iznenađena. Najpre, rask