Najkraća istorija Kine

Voda olako zaobilazi svaku prepreku, izbegava visine, ponire u dubine, prati zakrivljenja, izliva se i sve popunjava, staje u kvadrat i krug, u malo i veliko, u potoke i reke, gladi površinu svih stvari, prihvata svakojake
nečistoće, zauzdava zlato, gasi vatru, daje život biljkama i drveću, razmekšava i poji zemlju, pomaže svakolika bića, nikad se takmiči, uvek popušta, uvek je ispod svega pod nebom, uzvišeno krotka i blaga.14

Još jedno poznato načelo konfučijanskog učenja bila je i doktrina „zlatne sredine“ (džungjung, 中庸 – zhōngyōng) to jest, umerenosti u svemu. Kada mu je rečeno da plemenit čovek pre delanja treba tri puta da razmisli, Konfučije je odgovorio da je dovoljno dva puta. Gnušao se na vulgarno isticanje bogatstva smatrajući ga neukusnim i društveno nepoželjnim. Ali je takođe bio popriličan realista: „Još nisam sreo čoveka koji vrlinu voli koliko i seks“4, kaže Konfučije.

Ši Huang nije bio bogzna kako naklonjen konfučijancima, koji su isticali vladavinu vrline. Njemu je više odgovarala legalistička filozofija koja je zagovarala stroge zakone i kazne, bez obzira na to što je država Ćin, za vreme osvajanja, zarobila Hanfeicija lično.

Dok su konfučijanci bili zaokupirani ispravnim delanjem u svakoj situaciji, daoisti su nasuprot tome zagovarali doktrinu nedelanja (無為 – wúwéi), tvrdeći da čovek treba da prati prirodu kako što voda prati svoj tok.

Možda najpoznatija rečenica iz Daodeđinga glasi: „Put od hiljadu milja počinje jednim korakom.“

Lao Ce, čije ime znači stari učitelj, zastupao je tezu da ljudi koji žive pod savršenom vladavinom nisu ni svesni da imaju vladara: „Pošto vladar obavi svoje obaveze i dužnosti, narod će samo kazati – učinili smo to sami.“

Mencije je izdvojio četiri osnovne vrline, dovodeći svaku od njih u vezu sa određenim emocionalnim kvalitetom: dobročinstvo je povezao sa saosećanjem, pravednost sa prezirom, uljudnost sa poštovanjem, i mudrost sa rasuđivanjem.

Ali je takođe bio popriličan realista: „Još nisam sreo čoveka koji vrlinu voli koliko i seks“4, kaže Konfučije.

Još jedno poznato načelo konfučijanskog učenja bila je i doktrina „zlatne sredine“ (džungjung, 中庸 – zhōngyōng) to jest, umerenosti u svemu.

Konfučije je smatrao da je odanost najuzvišenija vrlina. Ali odanost je podrazumevala da se pred silom kaže istina: Mogu li se poštedeti oni koje volimo? Zar se odanost može uzdržati od prekora?2 Ideal odanog, ali kritički nastrojenog, „učenjaka-činovnika“1 održaće se u kineskom društvu, iako vladari u praksi to nisu baš uvek odobravali.