Lavirint duhova 2

Čovek se istinski zaljubi samo onda kad nije svestan da mu se to dešava.

„U ovom pasjem svetu”, pomisli, „kad ostariš i kad te počne boleti i zdrav razum, jedna korica ljubaznosti ili sažaljenja izgleda ti kao božanska poslastica.”

Stvarnost nikad nije savršena i nikad se ne uklapa u sva očekivanja. Istina uvek ostavlja nedoumice i postavlja pitanja. Samo je laž takva da u nju možeš poverovati sto posto, zato što ona ne mora da opravda stvarnost, već nam, jednostavno, govori ono što želimo da čujemo.

U ovoj komediji pokondirenih tikava što predstavlja naš svet, pretvaranje je malter koji drži zajedno sve delove štale. Ljudi, da li iz straha, interesa ili bezumlja, toliko naviknu da lažu ili da ponavljaju tuđe laži da na kraju lažu čak i onda kad veruju da govore istinu. To je bolest našeg vremena.

– Vi ste moj problem, Alisa. Ili moj spas, iako vam je ta ideja smešna.

– Nikad nikog nisam spasla.

– Nikad nije kasno da počnete.

Ponekad, kad bogovi ne gledaju i sudbina zaluta na putu, čak i dobri ljudi dožive malo sreće u životu.

Čim počneš da ispisuješ prve reči, uveriš se da je u pisanju, kao u životu, razlika između namere i ishoda slična naivnosti s kojom se namere preduzimaju, a ishodi prihvataju.

„Rečitost nekog izlaganja upravno je srazmerna inteligenciji onoga ko ga izgovara, baš kao što je njegov kredibilitet u istoj srazmeri s glupošću onoga ko ga prima”

Godinama je mislio da su se aveti njegove prošlosti vratile da s njim poravnaju račune. Salgado ili njegov Zatočenik Nebesa, David Martin, i toliki drugi. Ono što nije posumnjao bilo je da su oni koji zaista hoće da svrše s njim u stvari oni koje je smatrao svojim prijateljima i zaštitnicima. Kad si na vlasti, bodež nikad ne dolazi spreda, uvek s leđa i uz zagrljaj.

Ali ona nije zaspala. Držeći svog viteza za ruku, na talasima čarobnih nosila, nastavila je da sanja i prošla kroz beskraj hodnika ocrtanih krestom belih svetiljki. Plovili su liftovima, tunelima i salama začaranim jaucima dok Alisa ne oseti da je vazduh hladniji i da su beličaste tavanice ustupile mesto svodu crvenkastih oblaka u dodiru sa suncem od pamuka. Đavolak je pokri ćebetom i patuljci, sledeći prinčeva uputstva, podigoše je do kočije koja nije izgledala u skladu s bajkom jer nije imala konje spreda niti izuvijane bakarne ukrase, već samo šifrovanu poruku koja je glasila:

SUHOMESNATI PROIZVODI

PONDEROSA

Prodaja na veliko i kućna dostava

Čovek je junak tek kad počne da se plaši, govorio je njegov ujak, koji je u ratu ostavio jednu ruku i jedno oko. Onaj ko uleće u opasnost bez straha jeste običan tikvan.

Jedna priča nema ni početak ni kraj, samo ulazna vrata.
Jedna priča je beskrajan lavirint reči, slika i duhova u zaveri da nam otkriju nevidljivu istinu o nama samima. Jedna priča je, konačno, razgovor između onoga ko je priča i onoga ko je sluša, i pripovedač može pričati samo dokle seže njegov zanat, a čitalac može čitati samo dokle mu napisano dotiče dušu.
To je univerzalno pravilo koje održava svu veštinu papira i mastila, zato što, kad isključiš svetla, muzika utihne a parter se isprazni, jedino što je važno jeste privid koji ostaje urezan u pozorištu imaginacije koje svaki čitalac nosi u svojoj glavi. To i nada koju svaki tvorac priče nosi u sebi: da je čitalac otvorio svoje srce za neko od njegovih bića od papira i da mu je dao nešto svoje kako bi ga učinio besmrtnim, makar to bilo samo na nekoliko minuta.

„U ovom pasjem svetu”, pomisli, „kad ostariš i kad te počne boleti i zdrav razum, jedna korica ljubaznosti ili sažaljenja izgleda ti kao božanska poslastica.”

Stvarnost nikad nije savršena i nikad se ne uklapa u sva očekivanja. Istina uvek ostavlja nedoumice i postavlja pitanja. Samo je laž takva da u nju možeš poverovati sto posto, zato što ona ne mora da opravda stvarnost, već nam, jednostavno, govori ono što želimo da čujemo.

posejali smo sumnju, to je važno. Ono što treba imati na umu kod laganja nije prihvatljivost izmišljotine, nego gramzivost, taština i glupost onoga kome je namenjeno. Čovek nikad ne laže druge, oni lažu sami sebe. Dobar lažov daje budalama ono što one žele da čuju. U tome je tajna.

– Ono što Fermin kaže jeste da mudri priznaju ako ponekad i pogreše, a kreteni greše neprestano iako to nikad ne priznaju verujući da su uvek u pravu. On to naziva Arhimedovim principom spojenih imbecilija.

Pisanje je zanat koji se uči, ali kojem vas niko ne može naučiti.

Ono što treba imati na umu kod laganja nije prihvatljivost izmišljotine, nego gramzivost, taština i glupost onoga kome je namenjeno. Čovek nikad ne laže druge, oni lažu sami sebe. Dobar lažov daje budalama ono što one žele da čuju. U tome je tajna.

Istina uvek ostavlja nedoumice i postavlja pitanja. Samo je laž takva da u nju možeš poverovati sto posto, zato što ona ne mora da opravda stvarnost, već nam, jednostavno, govori ono što želimo da čujemo.

„Spektakl razuzdanog puberteta najdelotvornija je vakcina za nostalgiju”,